Радмила Карлаш

Пише: Мр Милица Јефтимијевић Лилић

Када нешто дуго зри у човеку, нешто у чему пребива свим бићем, што га дубоко дотиче и што добро познаје онда то постаје основ за снажну мисаону и стваралачку опсервацију. И из тога нужно мора израсти нешто непоновљиво, јединствено и упечатљиво као што је  нови роман Радмиле Карлаш, (1963, Бањалука) искусне и критички  настројене новинарке бритког ума и списатељице тананог нерва.Овом наслову претходе и романи: Четворолисна дјетелина и Кад утихну мелези, као и збирке песама Погрешан перон и Лутак. 

Први утисак над склопљеним корицама имперсивног романа, Еј другови је л' вам жао је снага исказа, живот у свој пуноћи трагике и лепоте, морање да се дело створи. Изнедрено чедо које је  можда ношено деценијама колико траје постјугословенска драма са неизмерним трагичним последицама, да би се добило најпиткије литерарно вино које клизи низ грло и стиже до срца, јер је, рекло би се,  срцем и стварано.  Никла је једна узвишена тугованка за разореном заједничком земљом над којом још нико није овако јекнуо а да то не побуди само језу већ и неку слатку тугу као за најрођенијим. Али и осећање поноса што је то све био заједнички посед, што је то било мноштво разноврсности и што је богатило све  и  чинило да се сви осећају моћно. Као и што је све то била једна крхка илузија која је резултирала крвавим разлазом.

У овој надасве врцавој интелектуалној  лирско/ прозној шетњи кроз време и Сарајево, акценат је на хуманим вредностима  лепоти, љубави, знању, култури, пријатељству, најдубљој људској солидарности. У покушају да се ваљаним литерарним средствима  разјасне узроци и последице распада те заједничке домовине, Југославије, ауторка кроз призму филозофског тумачења процеса какви су градња и разградња, рађање и умирање, смисао љубави и мржње, стицање и губљење, конципира типичне и нетипичне представнике  народа у Босни и Херцеговини, то јест у њеном главном граду  Сарајеву. У довитљивом извлачењу појединачних судбина  да би се дочарала општа трагика свих народа који су били учесници у стварању и разарању те утопије која се звала Југославија, ауторка маркира носиоце идеја за њено настајање и потом уништење. Но, трагику као што ће се испоставити, и у животу и овој врло потресној романескној  сторији, углавном подносе тзв. мали обични људи који су искрено волели и живели немогућ сан о свејединству у различитости. И пре и после свега, морамо подвући најдубљи учинак доминантног мотива, рефлектовање љубави на све из чега полазе нарација, поступци ликова, ауторске интенције. А љубав већ сама по себи најчешће бива недоречеана и неодржива у поремећеним околностима, али  се од ње никада не одустаје. У грандиозној тужбалици и апелу за лепотом, оригиналношћу  и људскошћу, макро и микропланови су изукрштани, временски планови се хотимице преплићу и мењају, магистрални ток романа који се углавном одвија кроз ток свести неколико актера, историјски догађаји се подупиру причама из приватне сфере и тако настаје синеза документаристичког и  имагинацијског, факцијског и фикционалног. Међутим, ово је у исто време и узвишена ода ствралаштву, креативности, уметности, духовности и оригиланости која се дочарава кроз приказ орнамената у Мариндвору, Хагаде, јеврејске књиге, и других појединости, изванредна епизода са сликом умируће Јеврејке Естере која се  са књигом на грудима и у смрти осмехује: „Гледао је како младић ствара, и премда је био најбољи илуминатор у граду, срце му је заиграло од такве посвећености. Био је задивљен, а и сигуран да су страст и љубав које младић управо претвара у минијатурне облике неуништиви“. Несумњиво је да су страст и љубав и овом делу дали посебну дубину и шарм, као и многим другим делима. Иако је овим речима изречена похвала идеји стварања, заправо  видимо да је овде  добрим делом и кључ имплицитне поетике Радмиле Крлаш која је кроз детаљ, цртицу, кратку причу, изванредно склопила мозаичну структуру романа као велике антиратне саге која слави живот и афирмише право на љубав, на  сопствени избор, на то да се буде свој по сваку цену.

Главна јунакиња Ирис, чије порекло није лако одгонетнути, оличење је свечовека, изузетног људског бића, вилинске прозрачности и доброте, душевности, дубоког сапатништва, крхкости и снаге, луцидности и извесне луцкасте лепршавости и тананости која трага за истинама ма како биле болне, како је ко од поменутих народа прошао кроз пакао деведестих година. Ирис, (nomen est omen) саосећа са свима и настоји да проживи драму свих народа тадашње Босне, кроз искуства и сусрете са некима од њих који су свако на свој начин  поломљени  и не могу се вратити у животни ток који су донеле другачије околности. Но, човек је увек у првом плану и кад је сасвим разбијен, показује да у њему није замрла клица људскости. А, нарочито је то видно у женским ликовима,(доња Елвира,Лидија, Невенка) који сваки на свој начин носи побуну против неслободе због традиције да жена прво припада мушкарцима, оцу, брату, мужу и сл. 

 Бајковита прича са радне акције и младалачка љубав прераста у дубоку трагичну повест изневерених појединаца који су већ самим тим што су били припадници разних националности увучени у идеолошке и националне конфликте те су и страдали сходно приликама. Сликањем атмосфере са радне акције и љубави која се тамо зачела између Ирис и Кенана, док је све још било могуће, разоткрива се систем у који су сви били укључени и где се знало свачије место, али се  и апострофира полет, маладалачки ентузијазам за допринос друштву, могућност за љубави. Љубав је везивно ткиво свих поејдиначних прича које с екао и код Шехерезаде нижу како би се избегло суочавање с неминовним. Због ње свешетници из све три вере напуштају своје професије, због ње и ова књига израста у својеврсну химну љубави.

Током читавог романа варира се лајт мотив сусрета договореног у то доба, те Ирис упркос свим збивањима и даље живи ту љубав и трага за несталим јунаком свога срца, као што сви у роману трагају за оним есенцијалним што је чинило њихов смисао, њих саме, и доња Елвира за својом кћери, и бивши оперски певач...

Наслов, у којем свакако има и добре дозе иронијког отклона, несумњиво сажима осећања свих ликова, јер ма како страдали и ма чему сведочили, остају то што јесу, људи које је неко по свом науму увукао у један систем у којем су они давали и узимали једни од других оно најбоље, не губећи свест о томе да су у коначном сви жртве: 

Нова врмена траже ако не оштрење ножева а оно бар зуба; рекао јој је неко уочи пута, уз напомену да своје бесмислене емоција (као да емоције могу бити бсмислене) заборави.Какве емоције, питала је реда ради. Идеалистичке. Недостатак мржње постала је опасна  морална наказност, гора до некадашње искључење из савеза комуниста.

Овом реченицом успоставља се најдиректнији контест  ове романеске структуре са савременим добом, са застршујућим разорним струјама мржње које се системски генерирају и продукују на свим нивоима у читавом региону који и даље бије старе битке на остацима бивших утопија, но овај роман даје нешто супротно томе, образац за љубав, за спасоносне споне међу људима. Образац за причу која је лековита, у којој све преживи и због које се често чине многе неочекиване ствари (довољно је само подсетити на причу о изградњи црквице за време Османлија).

Једна успутно изговорена реченица на радној акцији могла би се  тумачити као најдоминатнија идеја романа у мноштву оних које се обрађују, а односи се на целокупан југословенски простор, само што то многи ни тада  нису, а изгледа ни данас, не схватају:

„Ми смо ти монета за поткусуривање. На коју год страну да окренемо,осуђени смо на пропаст!“  Има ли веће истине од те ако се погледа период од три деценије коју су за нама. Ко је просперирао и стабилизовао се од ова три народа, није ли свако остао заглављен између прошлости и будућности.

„Биће као са мојим покојним дједа стицем. Отишао и никад се није вратио. Ово је 1986. рекао је,  а не нека тамо 1900. Овдје нема будућности за нашу дјецу“. Кад једно дело тако дубоко кореспондира са свременим контекстом онда је реч о делу велике вредности, а бојимо се да се управо ова реченица већ деценијама често чује у овом поднебљу.

Стога нас све то обавезује да пишемо и разјашњавамо прошлост која је по некима вечна садашњост а обавеза уметника је у том смислу посебно важна о чему говори и Берђајев: Стваралаштво, стваралачки однос према целокупном животу, није човеково право, већ човеков дуг и обавеза. Стваралачки напор је морални императив, и то у свим областима живота. Стваралачки напор y caзнајном и уметничком чину има моралну вредност. 

Ако ми је дато сазнање, онда то сазнање није књига коју сам написао и није научно откриће које сам формулисао за људе, а које улази у круг људске културе. То је, пре свега, моје унутрашње сазнање које је свету још непознато и ниje изражено за свет, тајанствено је. То je право првородно сазнање, моја права философија, док стојим пред тајном бића.

Радмила Карлаш креирањем ликова и атмосфере из којих исијава нешто недокучиво, нарочито ликови Ирис и Кеана, дочарава управо ту врсту сазнања да је све повезано тајанственим нитима, да постоји нешто што људе спаја по том унутарњем својству и да се тако успостваљају ванвремене љубави, пријатељства или сапатништа што је видно у читавом роману.

У поговору Невзата Ћурака, уз бројне вредности романа подвучен је његов историсјки значај: „Роман је иначе прошаран силним пасажима о партизанима, четницима, усташама постратним властодршцима, ткањем језика који успешно повезује фактицитет и фикционалитет. Пажљиви читалац ће уживати у хисторијским и парахисторијским излетима ауторице у којима сусрећемо невјероватну галерију ликова: од српских ројалиста (...) до тврдокорних догматских комуниста и комунистичких либерала који су неуспјешно настојали превести Југославију у отворену демокрацију и редукцију аспсолутне моћи Савеза комуниста, сви су они стварни, животни, уроњени у припадајуће вријеме.“  У том смислу, кроз роман ће продефиловати најкрупније фигуре тог система а биће образложена и њихова улога и у стварању и у разарању Југославије.Једно је извесно, остаје видан ауторски сентимент спарам главног носиоца тог система који је видно одсутан осим у симплификваном ђачком раду кроз опис епизоде десанта на Дрвар где је био рањен, али само као успутно јер је акценат стављен на пса за којег се тврдило да га је спасао а критика система упућена је посредно кроз догматски приступ учитељице према теми и ученици.

Нас је првенствено заокупила гроздаста структура дела у којој се непрекидно смењују приче као микроструктуре стила које се потом савршено уклапају у општи ток романа и значењски и идејно. Постоје паралелизми који се уочавају  кад је реч о љубави, прича о брачном односу у Мариндвору, прича о јеврејској јунакињи која само односом према књизи, која је дар несуђеног, пред смрт осмехом исказује прећутано и коначно, прича која носи и динамизује роман о љубави између Кенана и Ирис која открива несвакидашњи спојени свет два бића која се прожимају, надахњују, узимају из окружења вредности које их дограђују у тој љубави која је остала недосањани сан о вечитој блискости коју је рат пресекао.

Такви пралалезими као конструкцијски принцип видни су и у другим темама и ликовима, потрага за оцем, потрага за кћерком, и на крају као општа метафора потрага за несталима.За оним светом који је уништен а имао је толико потенцијала да опстане.

Радмила Карлаш је аутор изузено снажне имагинације, раскошног стила и језика, узбудљивог стила који читаоца  води до истинских озарења. Њене реченице су гномичне, пуне мудрости, све је у тексту живо, видљиво, чујно, изразито пластично су креирани ликови и амбијент у којем бораве и то иде повремено до осећаја мучнине, при опису ратом уништених личности (велики оперски певач) или до очаравајућих описа ликова жена (доња Елвира), архитекруре, детаља покућства... Једном речју, роман за трајање и за праву духовну релаксацију.