Kosio sam i noću - Razgovor sa Perom Zubcem

Radmila Karlaš

- Kada se spomene Pero Zubac, nemali broj ljudi uzvikne; Mostarske kiše, skoro svi; Svjetlana, pa; Ne bi mu zubi. I možda ste pisali bolje, a možda i gore u međuvremenu, a možda i oboje, ali slava poeme Mostarske kiše vas "zaljeva" od 1965.  Kiše su vašim najtananijim bićem popločale Mostar. A vi, Nevesinjac....

P.Z:  Nevesinjski snegovi, najveća radost moga detinjstva. Da je moj rodni grad imao gimnaziju ili neku srednju školu, možda bi sve bilo drugačije. Onako, u petnaestoj godini morao sam u internate ,u neizvesnost odrastanja u nepoznatim sredinama. A Mostar je bio grad koji smo svi mi dečaci sanjali, nadajući se da će nas primetiti u podmlatku našeg fudbalskog kluba emisari mostarskog FK „Veleža“ i odvesti nas da zaigramo u pravom timu.  U predgovoru za moju knjigu pesama „Molitvenik sna“ Duško Trifunović zapisao je da mi Nevesinjci nikada neće oprostiti što sam odmah postao sreski pesnik i što me je, hoće reći, Mostar posvojio. Provodio sam deliće leta u Mostaru kod očevih prijatelja i zavolio Grad koji se ne ne može ne voleti. 

- I kuću su Vam u Mostaru nudili, vi skromno odbiste... 

P.Z: Gradonačelnik Mostara u to vreme bio je arhitekta i pesnik Vlado Smoljan,  a za kulturu je bio zadužen nezamenjivi Safet Safa Ćišić. Imam pismo  u kome mi pišu da su spremni da mi u Starom gradu poklone malenu kuću, Ćoše Mostarskih kiša, pod Starim mostom, u Tabhani koja se tada gradila. Tik pored Ćoška Biščevića koji tako često spominjem u svojim pesmama. Bio sam sretan i počastvovan ali u mojoj glavi tada nije bilo mesta za prihvatanje odluke da imam kuću, a da ima radnika "Sokola" koji nemaju stan. Tako sam vaspitan. Ostalo je na mojoj zahvali i čuvanju Smoljanovog ljubaznog i dragog mi pisma.

 

- Slučajno ili ne, još je jedan velikan pjesništva, Mika Antić, kako negdje izjaviste "bježao u Mostar kad god... a sve mu je išlo od ruke...bio je mornar na Korčuli, pa vas dvojica poslije znadoste obući vaše uniforme bar za jedno veče..." Antić, vaš prijatelj s kojim ste drugovali i u Mostaru i u Novom Sadu i ... Kao i vi, bio je svestran ili vi kao on. Malo je kome poznato da je režirao odličan i potresan film "Sveti pesak." Podsjetite nas na  dane kada su pjesnici išli po kafanama, recitovali, pili i boemisali...  

P.Z: Vreme boemije  više postoji u anegdotama nego u stvarnosti. Bilo je tih radosnih sretanja i dočekivanja jutra u raznim kafanama u raznim gradovima, sa  Jurom Kaštelanom, Josipom drugima Severom, Titom Bilopavlovićem, Mišom Marićem,mnogim drugima ali  to Josipom Severom, Titom Bilopavlovićem, Mišom Marićem i mnogim drugima, ali  to su bili produkti festivalskog druženja, bez festivala, u našem gradu, ne pamtim da smo se Mika Antić i ja negde zapili.

 - I Mak (Dizdar) je bio Vaš veliki drug. Recenzije vam na koricama zapisivao....

Mak me podsećao na prijatelja mog oca Obrena Salka Eminovića, predratnog tragovca i gospodina u pravom s mislu te reči. Voleo sam da ga slušam kako govori i da ga gledam dok ćuti. Bio mi je naklonjen nekom lepom brigom starijeg kolege. 

 

- Opet ste nagrađeni u Mostaru nagradom "Aleksa Šantić." 

Šantićevu nagradu sam dobio, čini mi se u pravo vreme, u godinama kada sam svestan njene dragocene vrednosti. "Nagradu Oslobođenja Vojvodine" dobio sam u svojoj trideset i petoj a Goranov vijenac“ u dvadeset i sedmoj godini. Tada sam bio i previše mlad da me to ne ponese, ali ipak se nisam gordio ni tim ni brojnim drugim nagradama. Sada me je Mostar ponovo počastio najvećim priznanjem a Antić i ja smo dobili  nagradu grada Mostara Četrnaestofebruarsku još 1984.  

- A jedna Dragana Vam je srce zarobila. U lijepom Novom Sadu. Kako je uspjela da pjesnika za kojim su žene ludovale da tako kažem, skrasi...

P.Z: Dragana Vajdić, iz ugledne stare  vojvođanske porodice, bila je strudentkinja Filozofskog fakulteta, godinu iza mene. Moja supruga i majka Vladimira i Miloša i baka Milene i Mej. Ona je ona iz Mostarskih kiša sa kojom razgovaram  o Ani Karenjini, Klajdu Grifitsu i Američkoj tragediji, ona je ona koja je volela ruže, „one jesenje, ja sam joj donosio, kad svenu stavljala ih je u neku kutiju“…Nema je i već treća godina je danas kada ti pišem ove rečenice. Bila je vrlo pobožna, pisala eseje o veri, objavila knjigu eseja „ Krst vremena“, načitana i skromna, sigurno joj je bolje tamo gde je sada. 

- Živio je u Novom Sadu još jedan velikan, jedan od najboljih, Duško Trifunović, takođe Vaš prijatelj. Često ga pominjete, knjige mu poothumno objavljujete... reklo bi se da ste dijelom tu sa nama, a dijelom sa onima tamo, na Petoj strani svijeta...

 Duško i ja smo drugovali mnogo ranije, pre njegovog dolaska u Novi Sad za stalno. Svakodnevno smo se skoro viđali, putovali, brinuli jedan o drugom. Kada smo ga izgubili počeo sam da pišem pesme, „ pisma DT na nebesku adresu“, i ta knjiga će tek sada biti objavljena kod PROMETEJA u Novom Sadu.

-  Trebalo bi mnogo više prostora, do što ovaj magazin ima stranica da se ispiše šta ste sve u životu radili, koliko ste nagrada primili. Radili ste kao novinar, urednik, putovali... I uvijek vas je pronalazilo to veličanstvo Riječ. U Bibliji piše; I bi svjetlo. A ja ću kazati; I bi Riječ. Šta sad pišete?

P.Z: Nedavno sam objavio knjigu pesama za decu u Zrenjaninu, gradu moje gimnazijalne mladosti, PESME ZA MILENU. Milena je kćer moje snahe Dragane i sina Miloša i ima devet godina, a sada pišem knjigu PESME ZA MOJU MEJ, koja će uskoro napuniti četvrtu godinu.Vratio sam se pesmama za decu. Uglavnom. 

- Niko nije rekao da je život lak. I u toj ravnoteži svjetla i tame, dobra i zla, što je na koncu i pokretač, a ne samo razarač ovog našeg svijeta odvajkada, je li  vam Riječ bia utočište? A za pjesnike i tako kažu da su glasnici bogova... Da nam predstavljaju djelić tog veličanstvenog nevidljivog svijeta u kojem vlada neki nadnaravni smisao, ljepota i harmonija...

P.Z: Da li sam imao lak život. Nisam. Mnogo sam radio. Što reče reče  Crni Vladimir iz Raičkovićeve poeme : „Kosio sam i noću.“

 Bila mi je čast popričati sa Vama. Hvala vam što ste ublažili oštre rubove naših života svojom poezijom.

P.Z: Hvala i tebi draga prijateljice, kada god pomislim na dragu mi vrlo Banju Luku setim se i  Tebe.