„Harune, vidi ovo.“
Rončilo prvo ugleda iskrzanu fasadu, ali kad se malo bolje zagleda prepozna Niku. Šarao je nešto po zidu ultraviolet sprejem.
Iskočiše iz S-Bahna na takav način da ponovo izazvaše opšte zgražavanje putnika.
Zaletiše se prema prilici, koja je i dalje bila zadubljena u šaranje po zidu.
„Niko, haveru, da i tebe vidimo ovdje, to je da ne povjeruješ, pa š’a ima”, jedva Harun dođe do daha, tapšući ovog po ramenu.
Niko ih zabezeknuto gleda, pa ih čvrsto zagrli, prvo jednog, pa drugog, a onda se odmače u stranu.
„Utekao i ja otuda, nije se moglo. A evo, baš sad, pišem jedan slogan.“
„Pa, šta pišeš“, ova dvojica će uglas. .
„Bolje spaljivati robne kuće, nego kupovati u njima“ *1, iščitao je Rončilo, a onda povukao Niku u stranu.
„Ma šta ti je bolan, kod nas se nikad nije tako za onog vakta... Mislim, takvom silom.“
„Ali“, pokuša ovaj da objasni, međutim, Harun ga prekinu.
„Diviš se čovjeku za koga je i Sartr rekao da je tupan.“*2
«Jarane, oni su se ujedinili, ali mi se razjedinismo. Nema ništa dok ne bude ovo», umješa se Rončilo i pri tom uze sprej iz Nikine ruke.
Malo poslije, na zidu su se kočoperila slova « Proletarier aller blentitetis vereinigteuch ! »,*3 dok su tri prilike hitale prema U-Bahnu, ne bi li se što prije dočepale kafane gdje će poručiti noch Einmal Bier.*4 U čast starih, ali i novih dana.
*1 Grafit Bader-Majnhofa, njemačke ekstremne ljevičarske grupe iz 70-ih godina prošlog vijeka, kojoj su to ime nadjenuli novinari, u izvornom nazivu RAF- Frakcija Crvene armije. Činili su je Andreas Bader i njegova djevojka Gudrun Enslin, da bi im se 1970. priključila Ulrike Majnhof, čuvena novinarka i pripadnica njemačkog visokog društva. Moto Bader-Majnhofa zasnivao se na ideologiji da se bitka protiv kapitalizma ne može dobiti bez revolucije, čiji protagonisti treba da budu mladi intelektualci iz najrazvijenijih zemalja Zapada. Zamjenom radničke klase mladim intelektualcima, grupa se distancirala od marksizma, odnosno njegovog izvornog učenja.
Pomenuti grafit datira od prve terorističke akcije RAF-a 1968, kada je podmetnut požar u tržni centar Kaufhaus u Frankfurtu, a u blizini ispisan ovaj slogan
*2 Misli se na posjetu Žan Pol Sartra Andreasu Baderu, koji se tada nalazio u zatvoru. Sartrovo oduševljenje pomenutim je splasnulo tokom razgovora, tako da je nakon susreta izjavio da gluplju osobu nije sreo u životu. Unatoč svemu, kod mladih, mit Badera i Enslin, koji su navodno izvršili samoubistvo u zatvoru Štamhajm, ne jenjava već decenijama.
*3 njem. Proleteri svih blentiteta, ujedinite se, sa proizvoljno prevedenim terminom blentiteti
*4 njem. još jedno pivo
Inspektor je taman prebirao po dosijeu Veća sisa, kad osjeti da mu neko stoji iza leđa.
„Šta mi tu dahćeš za vratom kao gusak“, obrecnu se na svog pomoćnika, koji je u međuvremenu ušao u prostoriju.
„Samo sam vam donio neke podatke o onom Husi iz Zenice.“
„Gle, gle“, pomirljivo će inspektor, „pa tu ima štogod interesantno. Vidim da mu je dido tražio Internacionalu na dženazi. To, ljudino!“
Malo se prenu i pogleda zaprepaštenog pomoćnika.
„Šta si se ti ukipio, ti kao nikad nisi čuo za Internacionalu.“
„Jesam za Inter, znate onaj motel na izlasku iz grada. Što se tu nekad dobro pilo i jelo.“
„Ajde, marš napolje, izlazi.“
Inspektor se ponovo zadubi u papire pred sobom.
Trže ga zvono telefona.
„Da, jasno Šefe. Predmet Veća sisa ostavljamo po strani i istražujemo Partizansku zarazu.“
Veza se prekinu. Inspektor se osmjehnu. Budale, pomisli u sebi. Ta sisa, bila ona veća ili manja je i pokrenula tu zarazu. Oduvijek je znao da ima posla sa budalama.
„Auuuuuuuuuuuu...“
„Šta ti je ljubavi.“
Sav u znoju, vrač ponovo krenu da zavija.
„Prepašćeš nam ovce, ljubavi.“
„Krcka...“
„Šta krcka...“
„Toranj... kao da ga nešto gricka“
„Gricka?“
„A najviše ispod moje stolice...“
„To je samo bio ružan san. Ajde dušo spavaj...“
„Neću, neću i neću, ko meni može nešto narediti, niko, eto, baš neću da spavam.“
„Dobro“, pomirljivo će žena, pa se predomisli.
„A da odeš kod psihijatra, šta veliš...“
„Hoćeš li da te išamaram sad ili sutra ujutro...“
Prevali se na bok i okrenu joj leđa. Nakon sat-dva, otegnuto zavijanje se prolomi kroz polja kukuruza oko kuće. Skoči oznojen. Žena se muklo pridiže.
„Šta je sad opet...“
„Sutra naređujem da mi učvrste stolicu. Garantovali su da je ova neuništiva, a i ona krcka...Možda su je napali termiti...“
„Pobogu, šta je tebi. Krcka ti u glavi.“
„Pa u glavi glupačo, gdje bi drugdje.“
„Bože, svašta“, promrmlja žena i zatvori oči.
„Ti ćeš to da spavaš“.
„Jok, već ću da slušam tvoje ludosti.“
„I ne zanima te što krcka u mom životnom djelu, mom Akropolju, mom vječnom izvoru svih zadovoljstava...“
„Ama čovječe, to je samo san...“
„Pa šta. Znaš li ti koliko vremena provedemo spavajući. Jednu trećinu. Želiš li mi reći da ja sad tu trećinu treba da provedem slušajući to krckanje i da čekam kad će moj Panteon, moj toranj, moje sve da se uruši...“
„Ko te je tjerao da dižeš tolike spratove.“
„Dizati, dizati, ti ženska glavo ne razumiješ mušku logiku, ako bog da, da se uvijek diže...Nadogradiću ja ako treba još koji sprat.“
„Vidiš, ja od tog tvog dizanja nemam ništa. Nikad te nema, a kad si kući boli te glava.“
„Ti meni uvijek spuštaš...“
„I nisi htio ni atest na zemljotres. Sad može i razvigorac da vas raskrcka...“
„Ako te ja razvijem preko usta...“
„Šta ti hoćeš od mene. Ajde, pusti me da spavam...“
Okrenu se na drugu stranu, a onda se prenu.
„A da, dolazio je danas onaj Simin deda da nas obiđe.“
„Da mu šta ne treba.“
„Ma idi molim te, Siminom dedi, pa njemu još malo treba dva sa dva ilovače, a vazda je bio skroman, malo čudak doduše, ali dobar...“
„Ma ne mislim na njega, već na Simu. Cijelo nam selo vazda traži neku uslugu.“
„Ma jok, a taj Simin deda, dobar čovjek, uz to i vidovit. On je i ovaj rat predvidio. A i meni i tebi je sve prorekao.“
„Kakve su to sad gluposti..“
„Ma znaš ono kad smo se nekad ti i ja gledali, sirot ti, sirota ja, ali te volim. Mnogo si bio sladak u onim opančićima. Vidim, voliš i ti mene, pa me sve zanima šta nas čeka. I tako ja odem do Siminog dede. I sve je pogodio.“
„Šta je pogodio.“
„Pa da će se svi naši snovi pretvoriti u zbilju.“
„Naši snovi.“
„Da, snovi, šta mi se tu bečiš.“
Zavijanje se ponovo prolomi preko ravnica šireći eho daleko, daleko, sve do tornja, gdje se od vibracija razbi jedno staklo. Prestalo je tek u zoru. Do tada je porušeno nekoliko stabala, par krovova sa obližnjih vila je razneseno, prevrnulo se nekoliko automobila na cesti, a veliki luster u obitavalištu Predsjednika se sručio na glavu električaru Savi, koji je cijelu noć popravljao instalacije za sutrašnji prijem...
Sutradan su svi ili gotovo svi mediji u blentitetu SRA obavijestili javnost da su stabla u aleji bila trula u korijenu, te da su se spontano samoizvalila u skladu sa akcijom „Grad bez ijednog drveta“, kako su sve vile bez ispitivanja porijekla imovine osigurane, a automobili su kolateralna šteta. Električara Savu niko nije spomenuo.
Comments
Post a Comment