Hodžinica Merima je kao furija jurila kroz kuću i razbijala sve što bi joj došlo pod ruku.
„Đubre jedno, perverznjačina, daću ja njemu šerijat i više žena... E to kod Merime ne prolazi, Merima je bila najljepša cura čaršije..“, malo zastade i zagleda se kroz prozor.
„A lijepo me je rahmetli dido savjetovao da se ne petljam sa tim munafikom. *
E dido, dido, ti si znao kako se poštuje žena, ti si bio vizionar. Nana i ti ste se u partizanima sreli, sve bitke prošli zajedno, do groba jedno drugom vjerni bili. I u siromaštvu i u bolesti zajedno, starost skupa dočekali. A ovaj moj, taj ne poštuje nikog i ništa, do svojih pobuda. Namakeo onaj turban, pa misli da je veći i od Smetova.“ **
Sjede za kuhinjski sto, zbaci jednim potezom sve suđe sa njega koje pade uz silovit tresak, te podmiti glavu rukama. Kao da je juče bilo, prisjeti se. Nura ju je zvala da ode s njom do hodže da ga pita za neki savjet. Momak ju je varao, sumnjala je. Vidjela je Merima odmah kako je vremešni hodža mjerka, a kad je rekla da njoj ne treba ništa, do da je došla samo sa drugaricom, mahnuo je glavom prema njoj i samo promrsio : «Doći ćeš ti meni, doći.» Tako i bi, kao da ju je sam iblis*** spopao, nije imala mira ni u snu, ni na javi. Momka je imala, radinog, poštenog, zaljubljenog, lijepog kao slika, ali džaba, samo joj se hodža vrtio po glavi. Dido je umro nesretan zbog njenog izbora, a nana ju je, ležeći na samrtnoj postelji, dugo gledala tužnim, velikim očima.
Hitro ustade, obuče se pažljivo, nanese nešto šminke na lice, te još uvijek zanosna čim kroči na ulicu izmami čeznutljive uzdahe. Učini joj se da je opet mlada djevojka pred kojom je život. Pred oči joj dođoše ona njena prva ljubav, dido i nana, te večeri uz rijeku, kada su se gitare čule do duboko u noć. Znala je dobro kud se uputila.
Kada se na hodniku susrela sa bolničarom Omerom, uputi mu dug pogled.
“Ljepša si nego ikad Merima”, porumeni od izgovorenog.
“Ni tebi nije mane, Omere...”
„Kojim dobrom... “
„Pa, kad malo razmislim dobro i ispade, pogotovo kad si ti opet tu. Ostavljam onog licemjera...”
“Moja Merima, još ne mogu da vjerujem da si se onda udala se za tog ... tog...“, ponestade mu riječi.
«Ne znam ni ja šta mi bi, moj Omere.»
« Nisam mogao vjerovati da si tek tako zaboravila našu ljubav. »
« I nisam. »
«Omere i Merima, priđite », oglasi se Huso.
Priđoše mu polako.
«Vidite zašto mi, između ostalog, smatramo da je religija opijum za narod. Jesi li se ti Merima osjećala kao da si se najela bunjike ili recimo muhara i ludara kad si pošla za tog hodžu...»
«Baš tako, Huso. A nije ni tebi mane. Šta tebi bi pa oženi onu zarolanu, onu što se faćkala sa mojim čojekom, džaba joj... »
«I ja sam izgleda zagrizao ludaru, samo sam se jedno jutro probudio i više mi nije odjekivalo u glavi da sam volio u Mostaru jednu Svetlanu... »
«Onu dugokosu, lakonogu ljepoticu... Kako ste bili divan par... »
Merima pogleda u Omera i uzdahnu, a njemu se od tog pogleda pobrkaše u glavi i Šantićeva Emina i Oda radosti i Melezijada.
Isprepletoše prste u isti mah, a Huso se pridiže i zapjeva.
Kad je ljekar ušao, umalo se nije onesvijestio.
Omer i Merima, zagrljeni, nježno se njišući plešu, a Huso tiho pjeva...
“Konjuh planinom.”
* licemjer, smutljivac, spletkaroš
** izletište iznad Zenice
*** đavo, šejtan, sotona, vrag
Psihijatar je izgledao zbunjeno.
„Šta se tačno desilo..“
„Ružno je sanjao, ko o čemu on o tome tornju, kao da mu ga je ćaća pravio. Sanja veli da nešto krcka, a najviše pod njegovom stolicom, pa sve strahuje da se nešto ne sruši. Neće više, boji se, imati gdje da zasjedne.“
„Mmmm...da“, psihijatar će tiho. „Snovi, mm...da, Jung je to detaljno precizirao, gubitak oslonca, kako ga poremećeni, pardon vaš cijenjeni muž, naš uvaženi vrač doživljava. Mada ni Frojdu nema mane. On je pak više o seksualnosti, što je naravno takođe i te kako bitno. Znate li da su i Ajfela analizirali kroz taj falus, oh, lapsus lingua, Ajfelov toranj koji stremi ka nebu...Gospođo, jedno indiskretno pitanje, kako vaš muž stoji...“
„Ne stoji, pa taj stalno leži.“
„Strašno, a vi ste još u punoj snazi...“
Psihijatar se prenu i pocrveni, a zatim se ljupko osmjehnu.
„Ima li još nešto bitno od noćas što biste željeli napomenuti...“
Žena lagano uze čašu vode, otpi, pa se dosjeti.
„A da, pričali smo o Siminom dedi...“
„Da, ko je taj...“, psihijatar će znatiželjno.
„Ma taj deda, jedan dobri starac iz obližnjeg sela, malo je vrckast, ali i vidovit. I on mi je nekada prorekao, kad smo se moj dika, onaj proštac što leži tamo u sobi, dakle kad smo se on i ja još samo pogledavali, da će se svi naši snovi ostvariti. Nije li to lijepo. A ovaj moj je iste sekunde kad sam mu to rekla, počeo da zavija kao kojot.“
„Jasno. Kao što sam i mislio. Strah, vidite u osnovi svake patologije je strah.“
U to je, sa maramom na glavi, iz sobe stenjući izašao vrač.
„Ah doktore, tu ste. Nema ništa od povećanja plata zdravstvu, školstvu, a ne daj bože ni penzija, dakle, sve što sisa budžetska sredstva, moj konačni odgovor je NE...“
„Ali...“
„Nema tu nikakvo ali. Zna se u šta idu budžetska sredstva. Zar vi ne znate kakav sam ja neimar... Ja gradim i gradim... I to zahvaljujući ovim mojim laktovima, sa oba lakta se laktašam crni doktore...“
„Ne kaže se laktašam, već laktam, a osim toga, doktor je došao zbog tvojih ružnih snova...“, prekinu ga žena.
„Samo me još jednom ispravi...“
Odjednom svi poskočiše, jer se začu nekakva tutnjava. Drva, uredno složena pod prozorom, obrušiše se stvarajući neviđenu buku. Vrač problijedi.
U neprirodnoj tišini što nastade, začuše zvuk automobila pred kućom.
Časak kasnije, Mantija uleti u dnevni boravak.
„Ovo je na moj račun“, procijedi.
„Nije ti ovo kafana...“, prekinu ga vrač.
„Rekao je... rekao je da šume pamte i da se svete. A ova drva, čim su me ugledala, počela su da skaču i da se kotrljaju. A i onaj šleper sa hrastovim oblicama, udario je onu ženu baš u blizini moje crkve, a drva su skakala i skakala...“
Postaje sve interesantnije, pomisli psihijatar.
Vrač se uhvati za stomak i poče da se smije kao lud. „Drva se svete. Oče, nisi ti dobar, ha, ha, jeste li ga čuli. Znao sam ja da će tebi vino doći glave, rekao sam ti da manje piješ.“
„Ali, ja sam ga vidio...“
„Koga.“
„Maršala.“
„Kakvog maršala.“
„Tita.“
„E sad je stvarno dosta, kako si mogao da vidiš nekog ko je umro. Ja sam mu i na grobu bio, da, da, tad je bilo vrlo inn ići na taj grob. A kako sam ja uvijek inn i pratim trendove, reći ću ti da si ti jedna budala. A sad out.“
Potom se opet pođe valjati po podu i udarati rukama i nogama oko sebe. U to kroz prozor uleti jedna cjepanica i pogodi ga direktno u glavu. Malo se kao začudi prije nego što izgubi svijest.
Kad dođe sebi, prvo što vidje bi ženino lice, nagnuto nad njim.
„Šta ti buljiš.“
Ona se skloni u stranu, a Mantija se sagnu do njegovog uha i reče mu tiho, čak vrlo tiho:
„Slušaj ti mene, tvoje je od do, a naše je uvijek. Manje ili više, ali uvijek. I zapamti sad šta ti kažem. Ko se zadnji smije, najslađe se smije.“ To reče, popravi krst oko vrata i izađe.
Harunu, Rončilu i Niki pođe voda na usta od prizora krigli sa točenim pivom, ali im se isto tako usta osušiše kad neko zaurla.
„Šta ova dvojica rade ovdje.“
Niko skoči na noge i zagleda se u konobara.
„Šta kažeš ti to.“
„Da ova dvojica ovdje nemaju šta da traže, ovo ti je nepostojeći blentitet HRA u malom, Čapljina, Posušje, Čitluk...“
„Šuti ili ću da te klepim preko tih tvojih usta, mater ti tvoju...“
„Ma, je li ti to meni“, zakoluta ovaj očima i zakorači.
Sljedećeg momenta stropošta se na pod.
Prije nego izletiše, Harun zgrabi poslužavnik sa punim pivskim kriglama sa šanka i sjuri se van.
„Šta ono bi“, malo kasnije upita Niko.
„Ma ja se malo zabavljao, pa mu vezivao pertle od jedne do druge patike“, ližući pjenu sa usana oglasi se Rončilo, zvani Ron.
„Ejvala starac“, uskliknu Niko i podiže dlan. Začu se pljesak ruke o ruku.
Husina žena se probudi naglo iz sna u kojem je lebdila iznad krovova grada, slobodana i nesputana. Pokuša da se pomjeri, ali na svoj užas, shvati da je vezana.
U istom trenu, neko otškrinu vrata.
„Merima“, prošaputa preplašeno.
„Ne boj se, došla sam da ti se zahvalim...“
„Ma šta kažeš Merima“, usta joj u šoku ostadoše otvorena.
„Što me oslobodi onog hajvana od mog muža...“
„Ali, ali...“
„Ništa ali, sad ću te osloboditi, a nakon toga“, Merima priđe i šapnu joj nešto na uho.
Izvadi nož i pođe rezati bolesničke kaiševe.
„Neću više da budem zamotana“, procijedi žena.
„Drugarice, smatraj to riješenim.“
Hodža lagano otvori oči. Sve ga boli, a u nosu mu neke cjevčice. Zagleda se u bolničku listu, te mu se učini kao da čita levhi – mahfuz 1*
Odjednom se prestravi. Je li to meleć *2 što mu sjedi sa desne strane.
«Uh, što me prepade. Već sam mislio da sam u dženetu. » *3
«Šta ću ja sad da radim. Huso me više neće. »
«Kud je prije saznao.»
«Ama, neće on mene mimo toga. Kaže da sam zamotana, porobljena, da me nikad nije volio i stalno spominje onu inovjerku koja je, kako kaže, volila sve ljude bez obzira na vjeru i naciju...”
“Uh, uh, taj benavi i dalje. A ti, jesi li sve radila po uputstvima onda.”
“Dašta sam, sve zapise kako mi rekoste...”
“Ne razumijem, isti zapisi i Husi i Merimi. Onaj tvoj ostavi onu Svetlanu, a ova moja onomad Omera...”
“Neću više da budem zamotana.”
“Ćuti kćeri, čut će te ko.”
“Neću da ćutim, hoću i ja da budem emancipovana...”, skinu maramu sa glave, te pođe da skida i hidžab. Hodža nemoćno pruži ruku da je zadrži, ali ona je grubo odgurnu i nastavi da se skida.
Merima uleti u sobu kao panter.
“Šta je sad ovo ponovo”, ustremi se na hodžu. “Nije ti dosta što ti je duša u nosu... »
On pokuša da nešto kaže, pruži ruku prema njoj, ali je ona odgurnu.
Prezrivo ga pogleda, pa bez uvijanja reče da ona neće poštovati iddet.*4
Bez kapi krvi u licu, hodža jauknu.
« Merima ! »
Ova se okrenu prema ženi koja je sjedila na stolici do postelje:
«Je li operacija Sloboda završena. »
«Jest», prodahta ova, vadeći iz grudnjaka mali diktafon.
«Šta, šta je sad to.»
«Dokaz za sud, razvodimo se.»
Merima se široko osmjehnu, pa ženi pored kreveta pruži ruku.
“Sestro moja, drugarice moja, hajde da posadimo cvijeće...»
«Kakvo sad cvijeće», zavapi hodža sa kreveta.
«Kuda dženaza tvoja uskoro kreće», zasmija se Merima, te sa Husinom ženom pod ruku izađe napolje.
Na ulici, njih dvije se obgrliše, a Merima je povede prema svojoj kući.
Malo poslije izađoše smijući se i poskakujući u hodu. Pored Merime je hodala žena u plameno crvenoj dekoltiranoj haljini, koju ama baš niko nije prepoznao, ali svi su je zagledali.
*1 levhi-mahfuz, tabla sudbine na kojoj su zapisani predodređeni događaji u životu pojedinaca i naroda.
*2 meleć, anđeo
*3 raj
*4 iddet, vrijeme u kojem se prema Kur’anu žena poslije smrti muža ili nakon razvoda ne smije udati
Comments
Post a Comment