„Druže vojo, druže vojo, šta bi...”
„Ne znam drugovi, otjeraše me. Ali, tamo se nešto sprema.” Čvrknu se po nosu.
„Izvježabao je vojo nos za sve situacije, pa mi smo u vilajetu iznijeli sve ofanzive na našim plećima, a bogami, bili ste sa po šumama i gorama sa mnom. Mi smo drugovi, odnosno naš vilajet, za one države bili na prvom mjestu po bogatstvu u šumama, imali smo drugovi oko dva miliona hektara pod listopadnim i
četinarskim šumama.”
„Ajde bolan vojo, znamo mi za naša prirodna bogatstva koja ovi dole izvezoše poslije ovog rata u bescijenje. Nećeš još malo imati stabla za osloniti se. Kao onomad komandant sava na sutjesci, naslonjen na drvo pogibe...” prekinu ga Džemo.
„Ajd sad, baš si ti vidio kako je pogin’o...” progovori neko.
„Dosta prepirke drugovi, previše je već što ga oni dole ubijaju uvijek iznova kako im volja, te ubili ga ovi, ubili ga oni, svako malo neki luđak pouzdano zna kako je naš sava poginuo. A niko da se zagleda u onaj spomenik dole, u onih osam hiljada imena, već prekrajaju istoriju i dalje, ne daju nam mira ni sada...” viknu Fadil. „Drugovi...”, vojo malo pročisti grlo, pa nastavi:
„Mi ne možemo počivati u miru, ne, mi trebamo pomoći naše meleze opet...” Tajac. „?!”
„Čuli ste me. Mi smo drugovi ugradili naše živote u ono dole. Kao sjeni mrtvih partizana, možemo li dozvoliti da naše potomke pritiska jaram, gori no ikad, pljačka i tiranija, klerikalizam najgore vrste, porobljavanje slobodne misli...” „Ne možemo”, potvrdi Fadil mrko.
Neko uđe i svi se okrenuše. Đipiše na noge i prinješe šake sljepoočnicama.
„smrt fažizmu, drugovi.”
„sloboda narodu, druže stari.”
„Kako je lijepo vidjeti vas ponovo, moji drugovi partizani. vidim, ima vas puno iz I proleterske...”
„Ima.” Gleda ih redom.
„A ja sam drugovi došao prvenstveno da se izvinim.”
„...”
„Što sam morao da umrem u osamdeset i osmoj godini života.”
„...”
„Što nisam na vrijeme potamanio gamad koja je dovela do rascjepa zemlje, a najviše do krvoprolića u vilajetu.”
„I što si mene otjerao na Goli otok”, javi se jedan od prisutnih.
„Eh da, takva vremena bila, ne kažem da nije bilo grešaka...”
vojo đipi na noge kao oparen.
„sad je vala dosta. Ne branim ja druga starog, ali ispada da je on kriv za sve. A nije tako drugovi. Trebalo je nas onakve ustrojavati, nema kakvih nas nije bilo. Doduše, ja pogiboh krajem rata, ali pratim sve što se dešava dole. Drug stari je nas sve objedinio, sa nama ratovao, ranjen bio. Drugovi, treba li svu krivicu sad svaliti na njega, sve propuste...”
„Ne treba i nije pravo”, složi se i Fadil.
„Znam ja šta sam propustio kad nije trebalo. Ali, znam i što sam dobro uradio”, drug stari će mirno. „Dakle, izvinjavam se što je revolucija pojela mnogu svoju djecu, što je samoupravni socijalizam zakazao, što se nismo liberalizovali, što nisam...”
„Druže stari, nije sve vaša greška, nemojte tako”, prekinu ga vojo.
„Nego, ovo drugovi hoću da vam kažem. Uvijek sam bio za bratstvo i jedinstvo, mada neki sada dole pričaju kako je zadnji rat bio produžetak nacionalne borbe ili građanskog rata od ranije. oni našu revoluciju, našu narodnooslobodilačku borbu nazivaju nacionalnom borbom ili građanskim ratom. A ja vas pitam drugovi, kakav je to crni građanski rat bio, kada je u tadašnjoj zemlji bilo četiri petine seljaka.”
Maši se u džep, pa izvuče jednu Havanu. Dim se zavijori oko njega.
„Ujedno bih da se izvinim što se nisam povukao na vrijeme i naročito što ne poslušah one pametne.”
„?!”
„Znate drugovi, svjetovali su me najdobronamjernije mnogi da pluralizujem politički sistem i razvijam tržišnu ekonomiju.
Ne poslušah. Kako je samo drug Koča bio pametan...”
„Moj komandant na Igmanu,9 koji je šmeker i hrabar borac bio istovremeno. sav onako sa gospodskim manirima sa nama ubogima kroz one snježne nanose gazi, a minus se spustio, srce puca od studeni. sjećam se te noći između 27. i 28. januara 1942. kao da je juče bilo...”
„Dobro je vjeko, pretresli smo mi te događaje toliko puta, pusti druga starog da priča”, prekinu ga ćamil s lulom u ustima.
„Neka drugovi, ne smeta, imamo vječnost da pričamo. E, komandant Koča, intelektualac Koča, ljudina Koča, gospodin Koča, mogle bi se knjige o njemu napisati. E, da mi je ova pamet, a one godine... svaka mu je bila zlatna. A ja nažalost prihvatih njegovu ostavku.10 A opet, neke sam, koje nije trebalo, slušao. poslije sam već bio obudovio, a i savjetnici mi nisu bili puno bolji. Uz to, nekako sam se bio privikao na Beli dvor...”
„...”
„I tako dan po dan, noć po noć...Ali drugovi, budite sigurni da kada vas puno hvale, onda će vas poslije zasigurno pljusnuti u blato. To vam je pošast jednopartijskog sistema. A nije da mi nije godilo nekada. pogotovo kada proparadiraju one prpošne omladinke za moj rođendan, eh. A ja ih tužno gledam onako jedre, pa ga se samo rado sjećam.”
10 ovdje se misli na postratni politički sukob između j. B. Tita i Koče popovića, koji je počeo 1954. kada je Koča kao ministar vanjskih poslova, nakon pomirenja sa sssR-om htio da odnosi spram ove velike sile budu identični kao i naspram Amerike, tačnije da se grade na osnovu diplomatskih konvencija, a ne političkog oportuniteta. sukob se produbljije kada je Koča popović prilikom osnivanja pokreta nesvrstanih bio protiv toga da se istom priključe zemlje pod jakim i neposrednim uticajem sssR-a, poput vijetnama, Kube i još nekih. Tako aprila 1967. daje ostavku na funkciju potpredsjednika države koju je obavljao šest mjeseci. Do definitivnog razlaza između Koče popovića i Tita dolazi nakon Titovog obračuna sa liberalima u srbiji početkom sedamdesetih godina, odnosno smjene Marka Nikezića i Latinke perović, koji su po mišljenju popovića tadašnjoj srbiji mogli otvoriti evropske puteve. Koča je tada Titu otvoreno rekao da neće da sarađuje s ljudima tipa petra stambolića i Draže Markovića i povukao se u miran život. ostalo je poznato da primitivce nije volio, kao ni oni njega. poticao je iz ugledne porodice, školovao se na sorboni, po političkoj orjentaciji bio je parlamentarac evropskog tipa. Bez obzira na razlaz, Koča će do kraja života zastupati stav da niko nije mogao izvesti revoluciju tako dobro kao Tito. „Niko od nas, ni ja, ni Đilas, ni Kardelj ni Ranković, ni svi komandanti nismo mogli biti takvi organizatori ustanka i tako hrabri kakav je Tito bio,” isticao je Koča popović u svojim mnogim intervjuima, pa tako i u onom od 31.marta 1988. sa novinarom, publicistom i piscem Enesom Čengićem.
„Čega druže stari”, oglasi se i Martin, na šta ga ostali presjekoše pogledom.
„Muči me drugovi što naš vilajet opet najviše nastrada. A znao sam, ako ikad ponovo krene, naši melezi će najviše krvariti...” „To je tačno, to i nas boli”, Džemo će tronuto.
„Gledao sam ona dva homo barbarusa dole kako je dijele, ona dva debilkana.”
„Malo je reći da su debilkani. Mislim, bili”, prezirno će jedan brkajlija.
„Ali, drugovi. vi znate da sam ja umro u poznoj dobi, ne znam da li je to dobro ili loše, tako je bilo. Dostojno me ispratiše, mnogo uglednog svijeta se skupilo na sahrani.10 Kažu, najviše koliko se pamti za bilo kojeg državnika. Takođe i da je moja sahrana bila najgledaniji svjetski događaj na televiziji nakon čovjekovog spuštanja na Mjesec. A ona dvojica, oni su crkli. jedan iza rešetaka, a drugi, znate već...”
„Znamo, znamo.”
„A sad ću da vam odam jednu tajnu, nešto što do sada nikom nisam rekao. Ali vama, drugovi partizani, mogu sve da kažem...” „????????????”
„ja sam ih otpravio do đavola, jer gdje bi oni drugdje mogli završiti.”
„...”
„vi znate drugovi partizani da je onaj iza rešetaka tražio da mu se redovno dostavljaju cigare, u drvenim kutijama”, duboko uzdahnu. „Znamo, znamo.”
„vidite, bile su to Havane, a njih je mogao da puši samo jedan. A onaj drekavac dole se mislio zajebavati sa sjećanjem na moje cigare. Ala ga je popušio. Džaba im poslije sve obdukcije.”
„...”
„vidite, jedne noći, privučen mirisom dima moje omiljene cigare, obreo sam se kod njega. Taman se spremao da povuče zadnji dim, najslađi. Uzeo sam mu cigaru iz ruke, koja je drhtala,
tresao se kao prut, pritisak mu je skočio, oči je izbečio.”
„Dalje, dalje.”
„Rekao sam mu da je ušljivi drekavac koji je poraze pretvarao u tobožnje pobjede, dok je ratovao svojim, po zlu čuvenim mirnim putem. Da je dozvolio sebi i onim majmunima, tobožnjim akademicima da se zajebavaju sa onim što smo drugovi partizani i ja krvlju stvarali, da je to brutalno rasturio pod krinkom da je baš on neprikosnoveni čuvar države koju sam ja ostavio u amanet kao zjenicu oka svog...”
„Druže stari, šta bi dalje...”
„vikao sam da ga niko ne voli, da su svi pobjegli od njega, napustili ga i da će umrijeti sam, kao pas. I, povlačeći dim iz njegove cigare, dok me užasnuto gledao, rekao sam mu da je on svoje popušio. Tu je već krenuo da koluta očima. I na kraju, kazao sam da ću se lično postarati da se melezi u vilajetu probude. Nakon toga, samo se opružio.”
„Druže stari, pa to ste bili vi. Maestralno. Genijalnije no kad ste naredili da se sruši most preko Neretve”, zabrujaše uglas.
„A onaj drugi, onaj što je volio da se kiti epoletama, onaj krivousti, vidite, on je sam sebe ubio.”
„Ma dajte...”
„Znam što su ljekari govorili, ali poslušajte. vidite, taj špico, nekada uvučen i u moje redove, e pa ja sam ga davno prozreo, znate već sve to...
Dakle, on je imao neki kompleks mene kao državnika. I zato poslije sve one njegove uniforme, parade. A kada prorade kompleksi u vezi mene, to postaje kobno. jer, što se više poistovje-
ćivao sa mnom, on je utoliko više paradirao i analogno tome, više me mrzio. Kako sam ja bio u njemu, mrzio je zapravo sebe. I nema što, išao je do kraja, odnosno, da me smakne po cijenu sopstvenog života. pravi pasjaluk, priznaćete. Dijagnoza, htio je ubiti mene u sebi. Rezultat znate.”
„pa, vi ste nevjerovatni.”
„Ali vi znate da sam i poslije sebe opet ja. To je svima jasno.”
„Naravno, druže stari.”
„sad, moji tragovi su svuda. A što je najvažnije, mnogo ih je u vilajetu, to pouzdano znam. E, tom napaćenom vilajetu, koji sam sa vama drugovi partizani prošao uzduž i poprijeko, želim dati najbolje iz sebe. svu svoju ljubav za ponižene i gladne iz svojih najboljih godina. jer, mene drugovi hoće ilegala i revolucija, za poslije nisam siguran. valjda će se naći neko pametniji... „ prisutni pođoše da jecaju.
„I zato sam opet sa vama. Ne mogu mirno gledati što se dešava dole. Hoćemo li drugovi ponovo protiv sile i nepravde.” „Hoćemo, druže stari”, povikaše svi uglas.
Comments
Post a Comment