Nit’ je snijeg, nit’ su labudovi PETI DIO

„Druže Huso, došao ti je sin”, najavi bolničar omer svečano.

Dječak zastade na vratima, preleti pogledom preko sobe sa tapaciranim zidovima i potrča ocu u zagrljaj.

„Babo, babo, naučio sam Melezijadu napamet na didinoj dženazi...”

Huso ga odmaknu od sebe vlažnih očiju. 

„Ljubi te otac, pljunuti si dido.”

„Uveli nam vjeronauk u vrtiće.”

„Ma šta kažeš, i toga se dosjetili”, ljutito će.

„Ali, moj drug samir i ja u sebi pjevamo partizanske pjesmice, dok hodža uči.”

„Pametno moje.”

„Kažu da to moramo svi znati, ona hodžina zanovijetanja.” Huso ga prigrli

„Gdje ti je mater.”

„U bolnici.”

„Kakvoj bolnici.”

„Nana kaže, neka za one što im se pomješaju živci.”

„Sine, polako. Šta je sa mamom.”

„Bila je kod hodže, a onda joj je hodžinica izrezala onaj njen hidžab...”

„Pametno. Ali, zašto je ona to uradila”, odjednom se zabezeknu. 

„Kažu babo da su se mama i hodža dirali svuda.”

„Ko kaže.”

„Pa hodžinica Merima priča po cijeloj čaršiji.” Huso ćuti, a onda će kao za sebe.

„Ejvala hodžinici. jedan hidžab manje.” Bolničar tiho priđe i uze dijete za ruku. 

„Bi li ti večeras došao da odgledaš neki DvD sa mojim sestrićem”, upita ga nježno.

„Bi, ako babo dadne.”

Huso klimnu glavom, a bolničar se, izvodeći dijete nagnu prema njemu.

„Gledaćete Boška Buhu.”13

***

"Piši!” sekretarica piše.

„Perka s, godina 72, čistačica u tornju, tereti se za nadoknadu štete od 199 hiljada maraka ili sto hiljada eura na automobilu, marke audi....”

„Nećete valjda, pa od čega će ona sad kad je penzionišete...”

„Kuš, ko tebe šta pita. Šta treba jednom penzioneru, reci ti meni. Šta. Metar u dubinu i toliko u širinu, baš se nešto skupljaju u zadnje vrijeme. Dosta je što su na zemlji zauzimali mjesta, onakvi beskorisni, neće valjda i pod zemljom. Uh, što me nerviraju, pogotovo kad svako malo k’o ovce bleje i traže veće penzije. odakle meni za njihove penzije, reci ti meni, odakle mi, kad sam ja vizionar, graditelj. pogledaj te dizalice oko tornja, te monumente mog pregalaštva...”



A zatim u borbi protiv četnika na Trešnjici i Karanu, pokazao je izuzetnu hrabrost. ostao je upamćen po talentu za prikradanje do neprijateljskih bunkera i njihovo uništavanje pomoću ručnih granata. Takav talenat i hrabrost postali su legendarni, a njegova jedinica, u kojoj je bilo mnogo mladih ljudi i djece dobila je nadimak „partizanska artiljerija.” Istakao se u nizu borbi na Čajniču, Kozari, Tarčinu, Kupresu, jajcu, Livnu i drugim mjestima. Druga proleterska brigada u kojoj je Boško bio vođa bombaškog odjeljenja, upućuje ga kao svog delegata na prvi kongres UsAoj-a (Ujedinjeni savez anti-fašističke omladine jugoslavije), decembra 1942., u Bihaću. Imao je samo šesnaest godina. Niskog rasta, jedva se nazirao na govornici, ali su ostale upamćene njegove riječi delegatima: „Ja ću da vam pričam, drugovi kako mi idemo na bunkere...” Tito, koji je prisustvovao Kongresu, digao se sa svog mjesta i čestitao mu. 28. septembra 1943., Boško Buha je poginuo kada je kamion u kome se nalazio upao u zamku četnika u blizina sela jabuka blizu prijepolja. Za narodnog heroja proglašen je 20. decembra 1952. godine. Film o životu Boška Buhe ekranizovan je 1978. u režiji Branka Bauera.

„Ali, grehota je za našu perku, nemojte, kako će ona tolike pare naći za taj „audi.” 

„Ćut’. Neće meni niko govoriti šta ću ja. Zapaliću Rim,  mislim ovaj Grad, ako ja hoću...” Neko uđe.

Šef,  žustrog koraka, stade pred vrača i pogleda ga ravno u oči.

„Kad ustanem, popni se na stolicu momentalno, prošli put mi se zavrtilo u glavi tražeći te po tepihu. I onda odmah počnu te moje glavobolje”, procijedi vrač.

Šef se još više namršti. vrača nije mogao da suspenduje, a tako bi nekad volio. Baš mu ide na živce, međedina jedna.

„Gdje je kapa.”

„Šta?”

„Kapa, pobogu. petokraka i to.”

„A da, tu je negdje.”

„Gdje.”

„Pa bila mi je na glavi, a poslije se ne sjećam. Znaš, ta luda perka je iskočila kroz prozor i nastala je gužva, najnoviji model audija je ćurka slupala.”

„Gdje je kapa.”

„Ama čovječe, ne znam, šta me gnjaviš.”

U narednih pola sata, kompletan toranj je bio pregledan od dna do vrha. svi uposlenici pregledani. osim spajalica, olovaka, pepeljara, tanjirića za kafu, nešto venecijanskog stakla za ne daj bože u njihovim džepovima i po aktn torbama, od kape nije bilo ni traga. vrač je pjevao, kada je na desetine hiljada policajaca napustilo toranj. 

Šef je ušao smrknutiji no ikad.

„Kaži ti meni šta će ti kapa.”

„Kako šta će mi. vlasi, DNK analiza, forenzičari i znaćemo kome pripada. Kapa dolazi sa zaraženog terena.”

„Jesi pametan, pa da, ja sam te postavio za Šefa. Što znači, ja sam znao da si ti pametan. Bože, ako sam ja znao da si ti pametan, šta sam tek ja.” prekinu ga zvonjava telefona. 

„Kakvo valentinovo, jebo vas. Mi tog nemamo, kod nas je sveti Trifun. o, vi ste. pa kako ste. sviđa li vam se ovdašnja klima. 

Magla. A da, magla, ali navikne se čovjek. Dobro, vidimo se.” Šef ga upitno pogleda.

„Ovaj novi, poglavica Trifun.