„Uh, uh, uh”, prevodilac se uhvatio za glavu i potom podigao knjigu koja ga je malo ranije odalamila. susrevši se sa plavim treptajem na koricama, uzdahnuo je. Napravi mu drug stari modricu posred mozga. sa knjigom u rukama potrča i malo potom uleti u omanju, zadimljenu prostoriju, garažu sF, ili u konspiraciji zvanu punim nazivom „smrt fašizmu.” Kako samo voli ovaj miris dima, bez onog imperijalističkog prenemaganja o štetnosti duvana.
„Drugovi”, povika sa vrata, „Evo knjige. poglavica ju je bacio kroz prozor.”
„Druže”, namršti se na njega suvonjavi mladić, poznat po genu sutjeske, Neretve i Kozare. još mu se djeda batrgao po kući sa petokrakom, pucajući svaki put u Tv kada bi ugledao vračeve plemena.
„Ti znaš da su partizani istisnuti kada su ih preuzeli”, pri tom još jednom kao da se dvoumi pogleda u korice knjige, ali odvažno nastavi, „oni – komunisti!”
„Ti stalno brkaš komuniste-partizane sa apartčcima nakon oslobođenja, uzdahtalo će prevodilac. „A on, on”, pri tom pokaza na knjigu „zaslužuje malo detaljniju analizu. Na kraju krajeva, nije li i sam ranjen u jednoj od ofanziva na Milinkladama, sa partizanima prešao vilajet uzduž i poprijeko. Ne želim učestvovati u strogim osudama čovjeka koji je oslobodio zemlju sa svo-
jim partizanima. To je istorijski fakat...”
„slažem se, mada kažu Boško lud.”
„Boško, sad je dosta. Rekao sam ti da ne dolaziš na sastanke sa tom temperaturom!”, viknu suvonjavi prilici koja se ubrzano kretala između drvenih rasklimatanih stolica.
„Ali druže, ja hoću preko Neretve...”
„Eto, kažem da si pobenavio. Idi odmah kući i lezi.” „Nema Boško temperaturu, nema Boško temperaturu...” „Risto, vodi ga u hitnu”, naredi suvonjavi.
Risto uze pod ruku Boška koji se otima i viče. jedva ga izgura napolje.
„Ne treba nama titoizam, niti nešto slično. Mi samo ponovo želimo uhvatiti korak s njima”, nastavi suvonjavi, te pokaza na partizansku uniformu, zakucanu za zid.
„Doduše, niste je morali baš tako razapeti”, malaksalo će prevodilac.
„Nek’ se zna kako su drugove partizane razapeli.”
„Ali, ova knjiga”, opet će prevodilac tvrdoglavo. „U njoj možda ima ključ kako...”
„spusti je na sto!” svi se zagledaše u korice. jarko crvena podloga na kojoj se
smjestila fotografija ih vrati negdje...
„I tako je slavica pored trase izgubila nevinost. Crveno, proleterski...” sanjalački se oglasi glas iz najudaljenijeg dijela garaže. prevodilca đipi kao oparen.
„Ako još jednu progovoriš o mojoj ženi, ti ušljivi Brigadiru...” suvonjavi zazvuča poput groma kad progovori.
„Dosta, sad ste našli da se svađate, sad u prelomnim momentima”, dreknu.
ona dvojica zaćutaše kao zaliveni.
odjednom, neko pokuca.
Brigadir se sav nakostriješi i povika.
„Ko vam je dozvolio da uskrsnete prije plenarne sjednice druže vojo. Nazad, nazad kad kažem.”
„Ali...”
„samo je trebalo još da vas neko prati dovde...”
„E moj druže, što su me pratili, pratili su...”
„ovo ćemo razmatrati na sljedećem sastanku. A do tada od-
stupite...!”
pogleda u lica iza.
„ o ovom ni riječi.
„...”
Ali...”
„Rekoh, ni riječi!”
Comments
Post a Comment