Prema zaslugama

                                 

Piše: Radmila Karlaš 

       Bilo je guravo svih tih mjeseci dok su partizani otimali od dušmana i pripajali Jugoslaviji. Istru, dio Dalmacije, poprilično Slovenije i da ne bi Tršćanske krize bilo bi toga još, ali hajd ti narodu kolača nakuhaj. Ginulo se. Pala je krv. Poražene trupe NDH li tačnije graničara između njemačko-italijanskih interesnih sfera, što su siroti pod patronatom onog poremećenog advokata Pavelića, pristiglog iz Italije, zvali državom ili realizovanjem tisućljetnog sna, pa, činilo se da su one poražene. Pavelić je kao što je već poznato, preko majčice crkve nagulio, ostavivši svoju bratiju da se snalazi po južnoj Koruškoj i na Križnom putu i tu se ta priča naizgled završila. Partizani su pobijedili. I onda se sloboda umorila da pjeva. Svečano i pred očima cijelog svijeta, u Zagrebu je ukinut Trg maršala Tita. A toliko sam bila ponosna na ostatke onog Nepokorenog grada koji je odolijevao tim nakanama. Jer, ta tabla je značila da je ostala bar jedna nepokorena radnička tvornica. Ispostavilo se da nije. I ona je otišla u helać, i glad je dobila službeni status. Pravno utemeljen. Politički osmišljavan. Tajkunski izvršavan. Duga je duga, Sumorna jesen, moj studentski grade! Nekadašnji centre ilegalnog radničkog pokreta i Titovih metalaca.  

Sjećam se, odnosno ne sjećam se, već stalno mislim na to kako sam bila bijesna i osramoćena što je u mojoj Banjaluci Tito prezren i zaboravljen. Da ne duljim, ti što su sklonili biste sa Njegovim likom, pomeli nazive ulica sa Njegovim imenom i uopšte dali su u ekstatičnu šizofrenu pomamu brisanja i kamenovanja datog lika i djela, Titu su bili dobro poznati. Bilo ih je od njegovih prvih komunističkih dana. Apartčici. Jednom apartčik, zauvijek apartčik. A na djelu su, bar kada je ovaj oglodani kostur od naše bivše domovine u pitanju, opet apartčici. Kako ih prepoznati, osim po krađi, bezobrazluku, mediokritetstvu i nadasve stvaranju okolnosti za opšti pomor? Pa, za početak, oni nikada nisu bili previše sentimentalni, ali su bili pragmatični. Nije ih se moglo uvesti u kozaračko, niti bi slinili nad kadrovima iz Neretve kad se ori Padaj silo i nepravdo, ali su mogli i to. Poput unajmljenih narikača. Dakle, apartčici su rasturali sve komunistima mrsko, ratne doušnike, trulu buržoaziju, bogate seljake, lično prefarbavali ulične table sa imenima tadašnjih nepodobnih, ukratko, kao da su imali sto očiju, ušiju i ruku. Bili su revni i brzi. I nije ih se ticalo ništa, osim onog što može ugroziti njihov položaj. Apartčici su se pokazali dostojnim izdržljivosti svoje životinjske sabraće pacova i žohara.  

U novijoj istoriji, tačnije onoj iz devedesetih, dok su ini brže bolje pakovali kofere i letili na sve strane zemaljske kugle ili pak ginuli po kaljugama ili pak bili izgladnjivani do smrti pod opsadama, apartčici su stameno vodili kolo i rat bez učešća, punih stomaka i zadovoljnih izraza lica. Nije im se žurilo, štaviše, ratna frka je bila prilično dobro stanje za njih.  A bogami, i poratna! Ti nadahnuti stratezi su imali vremena da sve podrobno isplaniraju. Titu su lagano dolazili glave, ako uzmemo u obzir sve te tone mermera, bronze, čelika, gipsa i raznih odlivaka maršalovog lika po smetljištima, pa je bio red da mu dođu i bilo kakvog preostalog blagostanja u zemlji. A bilo je toga na pretek. I tako, mic po mic, došli su.  

Tito je kao što se zna bio kozer, vražičak, kurvar, hedonista, ali nadasve ratnik i strateg. Umio je da zaledi za mjesto svakog živog onim oštricama od plavila u očima. Nije nikad bio osrednji, pa tako nije volio ni apartčike, koji su po svojoj vokaciji bili osrednji. Ali i njegov brod je negdje morao propuštati. Onog trena kada je cijelu zemlju prigrlio jendopartijskim zagrljajem, bio je svjestan koliko će se apartčici kotiti. Ali da će poharati svo žito, nije htio da vjeruje. Zapravo, nije mogao. Tito je pripadao generaciji koja se potucala od nemila do nedraga, bila topovsko meso velikih tuđinskih carevina, sužnjevala kao ratni zarobljenik po velikoj Rusiji, a potom upoznala status sužnja i u novonastaloj kraljevini SHS, jednako kao i u potonjoj kraljevini Jugoslaviji, da bi zrelo doba i zdravlje ostavila po šumama i gorama.  Ma kako se maršal poslije znao opustiti, onako carski, o čemu je tone iškrabanog papira u svojim Dnevničkim i nadasve kritičkim zapisima ostavio Dobrica Ćosić i ma kako je nekad bio strog i ma kako je bio pronicljiv i ma kako je volio komuniste, naprosto nije mogao vjerovati da će apartčici poharati svo žito. Eto, takav je bio Tito. I da je živ, vrisnuo bi; Mi smo stvorili KPJ, potom SKJ, ali vi gamadi što se otkotište od nas... Onda bi maršal stao i zamislio se; Zar dotle ide ta stvar kad se zahorca? Neko bi mu tad nešto šapnuo, vjerovatno drug Fric onako krležijanski, a s njim je najduže prijateljevao, pa bi ga Tito saslušao, a onda bi se za riječ javio i Bogdan Bogdanović, kojem se tamo po Jasenovcu sprdaju sa uradkom, kak oni vele, sa onim jesu li ili nisu za dom spremni. Tito bi ovaj put klimnuo odobravajuće Bogdanoviću na onu njegovu poznatu da je i izvrnuta rukavica ona ista rukavica.  

A ustaše, kaj oni bjesne ponovo, namrgodio bi drug Stari obrve. Sprdaju se sa Trgom moga imena! Oni će mene sklanjati. Mene, koji sam još 1928. na Bombaškom procesu u Zagrebu povikao da živi KPJ i da priznam samo sud svoje Partije. Onda se malo snuždio. Sjetio se bijega iz Zagreba za Beograd, kako ga pomahnitala NDH aprila 1941. ne bi smlavila u svom čeličnom zagrljaju. Nije dočekao ni da njegova Herta rodi. To je druže Tito sad sve ko đoja. Onaj tvoj nekadašnji general Tuđman im je doduše utabao put... Što sam ga otpravio onomad do đavola, mahnuo bi nestrpljivo prema Koči Popoviću. Ovaj se jednako ne bi dao zbuniti. E pa, ako ćemo pravo, on ti nikad nije mirisao te ustaše, ali ih je koristio. Ustaše kao ustaše nisu mogle i da su htjele sve da dolete iz Australije (nakon onog Bugojna 1972. nije im se ni dolazilo), Frankfurta, odnosno Gruda i ljute zapadne Hercegovine (ljudi imaju preča posla u multipliciranju milijardi), pa su svoju otpomoć zdravom razumu mahom realizovali kroz kasicu prasicu. A ona je bila u apartčika. 

Tito bi onda zadimio svoju Havanu i otpuhnuo dim. Znači tako? Drugovi, vi mi hoćete reći da smo za sve ovo mi krivi. I ja sad sam sebe faktički obezglavljujem i ukidam. Mislim na spomenike i ulice. Ne samo kad su u pitanju spomenici i ulice, obezglavljuju te druže Stari bukvalno. Tvoju zaostavštinu. Koča bi ga potapšao umirujuće po ramenu. I vašu, upro bi Tito prstom prema drugovima. Nisam je ja sam stvarao. Dabome da nisi, klimnuli bi glavama, a neki i ne bi. Ali si bio najrevnosniji pregalac. Ko je to rekao? Tito bi se za svoje godine prilično brzo okomio. Bevc bi se tad značajno nakašljao. Sjećate li se kad nismo imali strpljenja i kuraži da do kraja sprovedemo privredne reforme iz polovine šezdesetih? Tito bi nakrivio svoj stetson; Kako da ne, ko se još ne bi sjećao posljedica tih reformi koje smo imali kuraži sprovesti, usljed kojih su nam tehnokrate početkom sedamdesetih iznijele milione iz zemlje, a maspokovci me umalo kidnapovali ustaškim avionom sa Briona. A ja jedva ostao živ, jer je neka budala pucala na mene dok sam ronio na Brionima. Ćuti Kočo, Tito bi zbacio stetson sa glave, bilo je zabranjeno da se krećemo, a kamoli plivamo po moru, a ti baš našao da roniš. I ćutao bi Kočo kao što je ćutao još od poznih šezdesetih godina onog vijeka. Tito bi ga gledao. Nikada mu nije oprostio što se povukao onomad. Zapeo je za onog Nikezića ko pijan za plot. I za zapad. A oni nisu mogli bez sovjeta. Mi smo njima trebali kao tampon zona između Istoka i Zapada, a i oni nama usljed istog ili bar sličnog razloga. Tito bi zastao. Ali, da nisu dozvolili da uspije socijalizam sa ljudskim likom, nisu. Sad bi Koča otpuhnuo dim iz cigarete; Mi nismo dozvolili. A kako da uspije crni Kočo? Misliš sa Perovićevom i Nikezićem? Nisu oni znali koliko bratija može krasti i kako ih zauzdati. Oni i njihove tehnokrate, pih! Sve su mi nešto bili pametni i svileni. A koje je bilo njihovo rješenje. Koje? Sve je to bio jedan veliki eksperiment, za koji niko nije znao do čega će dovesti.  S druge strane, jedva sam spriječio masakr maspoka. Tu se nije znalo ni ko pije, ni ko plaća. A ovi izvana su samo čekali da naprave još gori rusvaj. Pokazali su svi ti oko Kučareve i sličnih da ne znaju vladati. Nisu oni umjeli sa ustašama, koji su samo čekali da se Titu, odnosno meni zadrma stolica. Koča bi uzdahnuo; Ovo sad je drugo. Ovi novi uzimaju ustaše kao bedž. To im je propusnica da ojade preduzeća. Tito bi se bolno zagrcnuo; Drugovi, naša preduzeća, okosnicu samoupravnog socijalizma.  

Mene da si ostavio...  Svi bi se trgnuli na glas koji je dolebdio iz ugla od prilike koju do tada nisu uočili. Kako li se samo ta prilika ili neprilika, kako se uzme, tamo stvorila? Dim od cigarete bi se naprasno zavijorio iz polutame. Taman su mi oprostili hapšenje đenerala Draže, omilio sam im, a ti meni montira lažni proces. Brionski. Tobož sam prisluškivao. A znaš da nisam. Ti pogotovo to znaš, čovjek iz sjenke bi se okrenuo prema Bevcu. Leka, Tito bi protisnuo umorno, trljajući oči. Kada smo tebe sklonili, a nije bilo lako, sklonili smo i sami sebe u onom djelu gdje smo činili dio sistema koji smo morali da prevaziđemo. Nismo mogli više tvrdo. Morali smo se malo decentralizovati. Nije ni nama bilo lako da tebe kojeg je naš sistem iznjedrio i njegovao odbacimo. Sjenka bi se zakašljala. Umalo ste me ubili. Imao sam srčani udar. A za te vaše prazne priče više ne dajem ni pet para. Prvi mačići se bacaju u vodu, moj Leka. Ti Bevc ćuti, a i ti mali Budo ne klimaj glavom ko utovljeni puran. Draže mi je da ga zovem Svileni ili Mrtvac, progovorio bi Krleža pokazujući na Bakarića. Još od 1932. i Sukoba na književnoj ljevici. Meni nije, povikao bi Leka. Uz dužno puotovanje drugu Budi iz naših prijateljskih nesvrstanih krajeva, ovaj naš Bakarić, tačnije mali Buda, cijeli život sve po pe esu, miriše nevolje na kilometar i savija kičmu. Mudrac. Ni sanjao nisam da će meni, partizanu, zahvaljujući vama drugovi, četnici poslije pjesme pjevati. 

Leka... Za tebe sam Ranković; pogledao bi mrko u Tita. Nisi ti mene sklonio zato što si veliki Hrvat, jer svi znamo da nisi, em si nizak, em nisi davao ni groš za takve bedastoće, niti zato što si mason ili ne znam ti ni ja šta su ti već kačili, već što si nakanio da opstaneš na vlasti... Leka bi otpuhnuo dim od cigarete. Koliko smo samo sati proveli planirajući hapšenje Draže. Oči bi mu bljesnule nostalgijom. A sad poražene snage mašu sa njim kao sa lovorovim vijencem. One snage što smo ih kršili na Neretvi, a oni nama zabadali nož u leđa gdje god su stigli. Još od Užičke Republike. Oni čuvali srpski supstrat, ma šta reče Draža, pa ostade živ, jer ja lijenjih i neorganizovanijih i nasilnijih i pijanijih budala ne vidjeh u karijeri, do što su ti četnici. A ovi njihovi nasljednici ni ne znaju siroti da je đeneral njihova Pirova pobjeda. Sve su poharali kolaboracionistički gadovi i to ne samo u tvojoj Hrvatskoj. Tito bi klimnuo glavom, jer šta bi drugo. U ime Draže idu u pljačku, do posljednjeg gladnog Srbijanca. Ako su prije Srbi iz Srbije izumirali u ratovima, sada će ih pomoriti glad. A niču i kraljevi, Leka bi prezirno odmahnuo glavom. A i u onom bastardu od entiteta isto tako... Kakvi sad kraljevi? Tito bi se čudno izdreljio od izgovorenog. Pa bakra, cementa i slično... Doduše, i mnogo čega drugog, nema šta ti kraljevi nisu udrobili u tu smjesu. A u tom bastardu od entiteta, kako reče da se zove? Laktaševo. Ja glupog imena, nego, ima li tamo ulica s mojim imenom? Ma jok druže Stari, Bevc bi se stresao, mi nismo uočili, ali ima ih u mojoj deželi. Ima mog imena, znači, tvoji apartčici nisu sve poharali? Jesu prilično, Bevc bi se malo skupio pod kaputom. Fino ih je krenulo, od Ljubljankke banke, pa preko... Tito bi ga prekinuo;  Dobro, znam šta hoćeš reći, sve u rukavicama. Okrenuo bi se postrance. Leka... Za tebe sam Ranković, ovaj bi ga opet prekinuo... Čuo sam da oni tvoji dolje i dalje trpe ulice sa mojim imenom. Znači, nisu sve poharali. Leka bi tužno klimnuo glavom. Nisu to ulice, već sokaci. A nisu ni politi onim sa Dražinim imenom. Tito bi se namrštio. Kako stojim u Vilajetu? Tamo smo se drugovi najviše naratovali. Točnije, kako visim u onom drugom dijelu Vilajeta? U entitetu, bogca ti, entitet, usudili su se da taj imperijalistički Dayton pretpostave mom ZAVNOBiH-u. Tamo ima centralna ulica s tvojim imenom. Doduše, htjeli su je ukinuti druže Stari, Koča bi protrljao ruke kao da je na Igmanskom maršu, ali eto, nisu. Znači, tamo su opstale naše tvornice, dostojne radnika? Tito bi se sav zarumenio od neke nade i topline u srcu. 

Ma jok! Isto kao u Laktaševu. Samo za potomke. Kakve sad potomke, maršalu ne bi bilo jasno. Ja ću da ti objasnim! Tito bi pogledao u novu pridošlicu izvinutih obrva. Viđu tebe! Pridošlica bi se uputila ravno ka njemu. Viđu, ne viđu, isto ti se vata. Da nije bilo tebe i apartčika, ali prvenstveno da nije bilo tebe, onaj vilajetski ratni predsjednik, kao i ostali ratni predsjednici, nikada ne bi izašli na dobar glas. Jer, ko god je bio u zatvoru za tvog vakta, poslije je izašao na dobar glas. I ti si onomad u kraljevini bio u zatvoru, i ja, Bevc,  Leka i drugi, pa izađosmo na dobar glas. Bar privremeno... Đido, o čemu ti to? Nisi zaslužio da ti išta objašnjavam, nakon što si me onako pomeo... Ajde Đido, bogca ti, pa ti si uvijek bio fanatičan. Letaš iz jedne krajnosti u drugu kao muha od govanceta do govanceta, od kad te znam. Ateista kojem se na Sutjesci priviđao sam Isus, bogco dragi, pa ti ni to nije bilo dosta, već si zvao borce na kolektivno samoubistvo. Đilas bi ubrzano zatreptao; Ne sve, već sedamdesetak rukovodećih komunista koji su skupa sa mnom opkolile Švabe. I da nije bilo sabotaže za moj naum, ne bi ja poslije bio onako skrajnut. Bolje da su me Švabe skrajnule, nego moji! A sad mi svi tu nešto kuku lele! Tito bi pomirljivo slegnuo ramenima. Nije bilo vrijeme da ti još 1951. na IV sjednici CK KPJ optužiš sovjetke komuniste za odsustvo slobodnog sukobljavanja ideja i demokratije unutar partije. A da pri tom zapravo misliš na nas jugoslovenske komuniste. Nisam samo ja tako mislio, već i ovaj tvoj slovenački puran; Đido bi pokazao prema Bevcu. A i ostali. Ali sam ja prvi morao da platim. Đido, Tito bi mu lovio pogled, kada si od staljinističkog dogmatičara postao propagator lične slobode i dostojanstva, za šta sam ja kriv, jer si tu zarazu dobio  od britanskih laburista... 

To si pročitao u mojoj knjizi Jahre der Macht... Đido bi pljunuo u stranu.  Pazi, kada sam te 1951. poslao u London sa Lekom... Koji mi je s tobom došao glave. Žile su pulsirale na Đilasovim sljepoočnicama; Ali, i ja sam vidio kako njegova leti... Zlobno se nacerio u Rankovićevom pravcu. ...Da sa premijerom ispitate teren za nabavku oružja za JNA, zadatak ste izvrsno obavili. Tita je bilo nemoguće zbuniti s prošlošću, sa budućnošću se već teže snalazio. Vratili ste se naizgled obojica, ali smo tebe Đido nepovratno izgubili. Mada sam tvoje čudno ponašanje primjetio još 1949. nakon boravka u Ney Yorku gdje si sa delegacijom učestvovao na Generalnoj skupštini UN-a, na kojoj je Jugoslavija kao "nestalna" članica izabrana u Savjet bezbjednosti. Taj put ocjenjujem kao početak tvoje zaraze Zapadom. Đidine oči je obuzeo plamen; Ja sam evoluirao. Od rodnog, zadnja pošta Kolašin, prepišavši Moskvu, do NY ili Londona. Tome se niko osim mene nije obradovao! Niti je iko od drugova stao u moju odbranu. E moj Đido, buncaš kao i obično. Tito bi ga prostrijelio pogledom, kao onog januara 1954. kada ga je s drugovima isključio iz Politbiroa iliti Izvršnog komiteta SKJ, što je bio tek početak. Ništa nisi naučio. Ja sam od Zapada uzimao novac, a od istoka ideje. I prilično dobro mi je išlo. Kapiš? 

Pričam ti priču. Bivši Agitpropovac bi se nakezio; Da sam dolje, sad bi ovima u Bosni predložio to zajedničko samoubistvo, koje si maločas spomenuo. Onoj boraniji od radnika i sirotinje. Najviše su od sviju najebali!  I od mojih Crnogoraca, i od tvojih Hrvata i od Lekinih Srbijanaca. Pogledao bi užagreno u Bevca; O tvojima koji su se samo tako provukli, neću ni da pričam. I sve mi je jasno, od onih političara licemjera što se ko biva bore za tablu sa tvojim imenom, onih što su tamničili pod tobom, a sad pokrali sve živo, do onih što bi da je uklone, kako bi i ubuduće krali sve živo, to ti je ranokapitalistička pljačkaška bagra. Ali mi nikako nije jasna ona bosanska boranija što nigdje ništa nema, kožu im uzeše sa leđa, a oni bi ako treba, i krvlju branili tamo neku ulicu sa tvojim imenom. Da bar brane neku preostalu tvornicu sa tvojim imenom, bilo bi mi lakše. Imali bi alibi! Tito bi pri tom klimao glavom i malo suzio oči. Radnici bez tvornica, maljčiki, koji i dalje žele da se moje ime nalazi na tabli, e to je već nešto. To je vjera. A i mi smo drugovi daleke 1920. vjerovali u bolji svijet, dok nas je bila tek šačica, a kraljevi žandari nam dahtali za vratom sa bajonetima. I ti meni kažeš da sam ja onomad na Sutjesci bio religiozni fanatik sa priviđenjima... Tito se po običaju ne bi obazreo na uzavrelog Đilasa; Poslije je dahtanja bilo na sve strane. Osmjehnuo bi se. Ali drugovi, da budem iskren, ni meni ta bosanska boranija nije baš jasna. Biće valjda da je ipak sve po zasluzi! Mada ni ja više točno ne znam kakva je bila ona moja. Ali, imam cijelu vječnost da razmišljam o tome!