Ružičasti svijet

                     

Piše: Radmila Karlaš

              Nekom zgodom smo moje kolege novinari i ja, a sve u čast početka zajedničkog rada na jednom radiju, inače švajcarskom projektu, imali zajedničku večeru. Pokazaće se da je i narečeni radio bio još jedan propali projekat u cilju objedinjavanja bosansko-hercegovačkog medijskog neba. Nije bilo do neba, jer je ono iznad Bosne krasno i kad je kiša, već do tri nezasitne nemani ispod tog neba... i bla... bla, tu priču već svi znaju.(Ali protiv nemani malo preduzimaju, i to se zna, op.a.) Elem, svi smo došli na tu večeru. I pride. Jedan kolega poveo je ženu. Nisam obratila pretjeranu pažnju na hrpu roze odjeće koja se skutrila na stolici preko puta. Tek kada su me kolege počele čepati, štipati i bezmalo mi  lomiti kosti, pogledala sam, ali i tad ovlaš. Žena u moru roze volanića je bila plava sa plavim očima, pravilnim nosem, sve skupa kao šerbe. Otprilike je prevalila pedesetu, mada joj je lice bilo bez bora. Nešto tu nije bilo u redu, pa sam svrnula pogled. Kao kad se prejedeš šećernom vunom. I dalje mi nije bilo jasno zašto mi svi nastoje skrenuti pažnju. I taman kada mi je urednica iz Sarajeva šaputala na uho kako je izričito naglasila da dođu samo zaposlenici na radiju bez žena, muževa, svastika, punica  i slično, postala sam svjesna naglog crvenila svog radnog kolege. Preznojavao se na moje oči i ja sam napokon shvatila. Njegova nježna roze gospođa  je siktala, ni manje ni više već na mene. Situacija je bila groteskna. Izgled anđela i jezik Mefistofela. Ali zašto sikće? Prvi put je vidim u životu. Pominjala je nekog svog brata, uvrede i još štošta.

Ali, ja ne znam ni nju, a kamoli njenog brata. I o kakvim uvredama je riječ? Svakako nije mislila na one koje je ona upravo sipala.  Već je skičala kao nerast. Pisala sam o Njemu, razabiram. O kome pobogu?! Roze gospođa je opasno rizikovala da je metnu na ražanj sa jabukom u ustima, ako ne počne artikulisati svoje oglašavanje. Moj kolega iz redakcije, muž uzavrele dame, poprimao je već simptome predinfarktnog stanja. Kako o kome, pa o njenom bratu! Blenula sam otvorenih usta. Rekla je ime brata. Čula jesam, ali pisala nisam.  O da, pisali ste, uporna je.  I tad je pomenula jedan moj tekst u kojem, ma kako se trudila da se sjetim, nije bilo ni pomena o njenom bratu. Ali, ček malo! Fokusirala sam se! Izuzev ako ne misli na ono kad na ulici neko kaže kurvo, a par "čistunica" se okrene i uvrijedi. Počela sam odmotavati  film i shvatila da iver ne pada daleko od klade.

U ovom slučaju, od brata do seje. Brzo sam u glavi prebirala po narečenom tekstu koji je ljepojci u roze benkici i njenom bratu uzavreo krv u žilama. Naime, i braco je ratovao u zapadnoj Slavoniji.  I bio komandni kadar, ti bogca! Sjećam se te jedinice, jer je u njoj ubijen najbolji prijatelj mog brata, Dalibor. Imao je 19 godina, pokupili su ga sa kućnog praga i njegovom krvlju natopili slavonsku ravnicu. Snajper ga je pogodio posred srca. U izvidnicu ga je poveo dati brat roze gospođe. Nikada taj detalj nisam pomenula ni u jednom svom tekstu. A o čemu sam zapravo pisala u narečenom tesktu za jednu redakciju sa sjedištem u Parizu? Naime, objektivna riječ se preko Pariza slala na teren bivše Jugoslavije. Tako su stvari tada stajale, a sada je čini mi se još gore. Preko našeg mogula kojeg su zbog njegovog vladanja upućeni  prozvali "Kukala ti majka" ne može stići više ništa. Izuzev prdekane iz njegovog novinarskog klozeta. Naime, u to ratno nedoba, dobar dio komandnog kadra VRS se prvi povukao iz zapadne Slovenije, žurili ljudi poslom, ostavljajući  malo svoje borce za sobom na milost i nemilost. Dogovorili se ljudi tako sa susjednim oficirskim kadrom, samo zaboravili da kažu svojim preostalim živim ljudima. Pokupili se i otišli, a onda susjedi lijepo oddejstvuju prema zaostaloj vojničkoj boraniji, kojima je ratovanja uzgred bilo preko glave, u stilu one; Niste se povukli na vrijeme, molim lijepo. A šta radi domaćin kad zatekne uljeze u svojoj kući? Puca brate da se sve puši. Ma šta kažete, nisu vam rekli da su ovo ponovo naše kuće? Mora da su zaboravili. Jest da više podsjećaju na groblja, ali šta da se radi?

Bitno je da smo svoj na svome. Nećemo valjda biti svoj na vašem. Što je bilo, bilo je, sad kuš! Jedan, dva, tri, pali!!!  I bogami se pucalo i ginulo. To nisam rekla ja, već demobilisani borac VRS pričajući o  sopstvenom iskustvu i o tome Kako će to sve narod pozlatiti. Nisam smatrala da je to išta novo kroz istoriju, ali se ova upravo odvijala pred mojim očima, pa sam obratila pažnju. Demobilisani borac, koji je uzgred svaku noć sanjao da mu za doručak, ručak i večeru serviraju oči, ruke, noge ili trupla raskomadanih ljudi, bio je takođe prepušten na milost i nemilost. Imao je 23 godine i odličnu preporuku za neku od ludara. Imena oficirskog kadra nije pominjao. Ni ja. Ali se čistunac brat na onaj ulični poziv "kurvo" okrenuo. Postala sam target i ne znajući odakle se puca. Tragom sestre, postao je najprije ružičast, a potom bezmalo modar u licu. Bijes je bio strašan i on ga je izbljuvao u vidu silnih prijetnji, upućenih mojoj malenkosti. Moj prijatelj, her profesor Žilijen je već kopnio od brige. Slušaj Zvijer, ja sam zabrinut za tebe! A onda mi je svega bilo preko glave, pa sam na Žiletov, kao i na užas Slavka Podgoreleca i ekipe oko "Novog preloma", otišla u lokal gdje je dati obitovao.  Nisam ga zatekla, ali sam mu poručila da ću doći sutradan, pa da me čeka. Bio mi je pun kofer onih koji su me na kojekavim tajnim sastancima davili, čerečili i ubijali. Kako god, veliki brat se nije pojavio u zakazano vrijeme u kafeu.  Ni to popodne, niti  sljedećeg dana. Ni onog iza. I tu se priča naizgled završila.  Naime, vidjela sam ga tek godinama poslije rata, sjedio je u kafanici podno mosta kod starog motela u Šeheru. Sjela sam za sto nasuprot njegovog i uzalud čekala da podigne pogled prema meni, mada me prethodno uočio. T

ada sam ga vidjela posljednji put. I zaboravila na sve to, bar privremeno. A onda sam u po večere sa kolegama katapultirana činjenicom da se priča nastavlja. Zamislila sam svoju glavu na pladnju na kojem je konobar upravo iznosio lignje. Nježna roze plavuše malenog nosića i anđeoskih očiju, neki mix između Ružice Sokić, da mi oprosti velika diva glumišta na poređenju i Ivanke Tramp je i dalje siktala i siktala, dok je urednica iz Sarajeva nije oštro zamolila da ućuti ili da ode. Ona mora da se svađa, odmah mi je bilo jasno. U tu svrhu rat dobro dođe. Samo neka grme topovi! Ona i brat su baš bili brat i sestra po oružju. Sukob nasušni! Nisam joj htjela pružiti taj, po nju neophodan lijek, već sam ćutala kao lignja na mom tanjiru. Onda je sirota posustala, pa je nakon vidnih psihičkih napora prionula na večeru. Neposredno nakon te večeri, naš kolega i nažalost njen muž, teško se razbolio i umro. Od nje, znala sam odmah. Od tada sam imala traumu od žena u roze benkicama. Pokazaže se, s punim pravom!

Naime, nedavno sam na televiziji sticajem krajnje nesretnih okolnosti, uočila mogulovu klonicu, jer je data žensko, bar mislim, inače poznatiju kao reprezenticu naše zbilje serbske. Preko vratića prebacila roze šalče i sve smješka li se, smješka u kameru. Tunika je u istoj nijansi ružičaste i ja uhvatih sebe kako obamrlo čekam da počne siktati. I jest! Bilo je riječi o nekim automobilima od nekoliko stotina hiljada maraka koje zasluženo voze naši ministri und so weiter. Klonica sikće, rekoh nekom. Ne, ona sasvim razložno govori. Kako ti samo pada na pamet da tu smislenu priču nazivaš siktanjem? Ali sikće, ljudi, pobogu! Ne spominji boga, ti ateističko đubre! Znamo mi takve. Ništa vam nije sveto. Ali ta žena pravda pljačku, otimačinu i svaku vrstu nacionalističkih zala koji te rabote pokrivaju kao crni pokrov. Ona?! Opkoliše me. Ona?! Još su bliže. Ti sikćeš, ti! A sa takvima, zna se kako treba. U to se, a sve u nastupu besjedničkog žara, roze vladarka živa ispljuva, pa izvadi jednako roze maramicu da se otare preko usta. Svi se opčinjeno zapiljiše u taj prizor, dok ja osjetih kako mi se želudac kruni. Kakva elegancija, čuh ih kako govore. Koji maniri, dostojni samo naše vladarke. Onda ugledah njega, mogula! Stoji joj sa desne strane i zadovoljno mljacka.

Neki ga je dron nešto ranije snimio kako glođe jagnjeći but u nekoj kafani na Vlašiću, pa se upravo obračunavao sa njegovim ostacima. Želim da prokomentarišem izjavu Kurca, poče, dok mu se jedan neposlušni komadić mesine protisnu kroz zube. Koga, upita njegova klonica, zatežući šalče oko vrata. Od Kurca, ponovi, na šta klonica malo posivi u licu. Sebastijana Kurca, šefa austrijske diplomatije, a na šta si ti mislila, namignu joj. Ona se malo zacrveni, pa zatrepta okicama. Njegova izjava se tiče marama! Klonica brzo skloni mesnate prstiće sa marame. Ne tvoje glupačo, nemoj još da očekuješ da ti platim za to! Za šta da mi platiš, promuca nesretnica, šarajući očima po mikrofonima okolo. Mogul se umirujuće nasmiješi, sve sa onim mesom za dvojkom u zubalu. Pričam o onima tamo koji ženama plaćaju da marame nose po gradu kao pokrivalo za glavu, kako bi se stekla slika da živimo, zapravo da oni žive u Džamahiriji! Zato ja cijenim Kurca. On kaže da je takvo nošenje marama zabrinjavajuća pojava. Hvala Kurcu, odahnu klonica zadovoljno. Hvala Kurcu, zaori se sa svih strana. A kriminal, protisnuh sad ja. Je li neko rekao da je kriminal zabrinjavajuća pojava? Mogul se nagnu kroz televizor. Ja sve vidim i sve čujem! O kakvom kriminalu je riječ, moliću lijepo?

Zatreptah u pravcu njegove roze maramice koja mu nestašno izviruje iz džepa sakoa i taman da izustim, kad začuh; Evo je! Ona je ta! Na moje zaprepaštenje, žena u roze benkici se stvori kraj mene mašući ultra roze volanićima na bluzi. Koja ta, nabrah nos prema njoj. I miris joj je kao šerbe. Koja blati sve čega se dohvati. I mog je sirotog brata, znate onog koji je prolio krv za ovo čemu vi sada predsjedavate, takođe blatila. Kao, nije on, ali kako da se ne prepoznate kad je ovo zlo pred vama doslovno pisalo da su izdali, pa pobjegli, potom ostavili svoje ljude, i uzgred, malo se zbrinuli za crne dane. On se odmah prepoznao! Nasmiješi se mogulu, a on joj srdačno uzvrati. Gospodin kriminalac, vratite se u vaš televizor, napokon prošištah iz suhog grla. Vaš kriminal nas je opustošio kao najezda skakavaca... Je li još riječ o Kurcu, javi se i klonica. Nije dušo, odgovori joj mogul. O Kurcu ćemo poslije. A sad do mog Kurca! U ovoj zemlji niko neće spominjati kriminal, jer sam ja odlučio da ga nema. To što pričaju ništarije kao ti, ne zanima nikog živog. Izuzev onih koji hoće da vide našu propast, a mi 500 godina čekamo na ovo bogatstvo, kakvo naši siroti preci nisu mogli ni sanjati...

Tu se mogul malo useknu, pa nastavi;  Mislim na nacionalno bogatstvo našeg velikog serbskog bića, naše velike duše koja napokon ima svoje nebo nakon svih tih Turaka, Austro-Ugara... Harač je sad moj. Moj! Ko oni ranije bili nešto pametni. Fukara, oni su fukara za mene! Koliko si munuo za ove godine, koliko? Je li ti ćaća te pare zaradio, je li? I tebi sličnima iz tvojih dveri. Obnevidjeh od bijesa. Mogul ni ne trepnu; Svaki taj nacionalni titraj, moji podanici meni duguju. I treba da ga plate. Zaslužio sam. Nema više Kurte, ni Murte, ni Franje Josipa, a bogami ni najvećeg zla, Tita. Samo ja.

I ja, javi se roze klonica, ali umuknu kad se mogul namrči. Ti si samo klon, original sam ja, odreza joj. Klonica, pravilno se izražavaj, prigovori mu ona. Udahnuh; Proklet bio sa svim tim ukradenim parama! Našim parama! Parama još nerođenih. Đubre, koliko si nas zadužio? Čujete li, zaskiča mi pored uha žena u roze benkici, na koju sam bila potpuno zaboravila. Tako ona uvijek, nije ni čudno što je moj siroti brat... Ja sam veliki zaštitinik ovog serbskog neba, i svaki čovjek koji gazi po tlu ispod njega će zaštititi mene u toj zaštiti. Mogul je bezočno prekinu. Ti si zaštitinik svog džepa. I njenog, pokazah na klonicu. I svih onih tvojih selja-belja. Krajičkom oka uočih kako mogul išaretom nešto pokazuje ženi u roze benkici i potom osjetih stisak oko vrata. Na svoj užas ugledah roze maramu na sopstvenom grlu. Ali, šta je ovo, ti lopovsko...

Dalje ne mogoh. Katil ferman, reče mogul zadovoljno. Baki mi prodao recept, čak i materijal. Kanapče je ko bombona.  Čista svila, nježno roze boje, ali steže kao siluk. Moje ime je Srbadin Pravedni, a ovo oko mene je ružičasti svijet, ružičasti svijet, ružičasti televizori, rijetki noćni tramvaji, moja ružičasta djevojka... začuh ga kako pjeva. Potom se vrati se u televizor. Manijače, ovo je crno-bijeli svijet. Ako ti tako kažeš, povika iz aparata. Svakom po želji. Zadnje što vidjeh bi gospođa u roze benkici iznad mene, u ekstazi stezanja mog vrata koji se izvrnuo naopačke i pao joj bezmalo u naručje. Stegni je, stegni, zaurla ona svjetina od maloprije oko mene. Je li do Kurca, upita ova ozareno. Ma do jaja, zaurlaše svi jednoglasno. I ja uronih u crnu tamu istačkanu bijelim odbljescima.