LETI IZNAD KUKAVIČJEG GNIJEZDA

 Piše: Radmila Karlaš 

    Ako spasite jednog čovjeka, kao da ste spasili svijet. Tako piše u Kur'anu. Koliko puta ste čuli to geslo. Ako upropastite živote miliona ljudi, spadate u vrhunske političare, šefove svjetskih korporacija, ili farmaceutskih industrija-mafija sa obrtom kapitala u neizmjerljivim ciframa. Tako stoje stvari na Planeti. Kažu da su i ranije tako stajale, ali nije bilo interneta da ih isti čas grune svima u lice. Ljudi se dijele na glupe, naivne, manje glupe, manje zle, izrabljivače, žrtve, dželate i tako dalje. Karl Gustav Jung je tokom istraživanja po lavirintima ljudske duše došao do zaključka da u svakoj individui čim ista kmekne postoji jedinstven obrazac  s kojim se ova rađa, poput otiska prsta. Što bi naši stari rekli, U kakvom te odjelu skroje, u takvom ćeš i krepati. Ego poslije oblanduje individuu slatkim kočoperenjem, mudrijašenjem, naivnim postupcima, podlim dolaženjem do cilja, čistim zlom ili dobrim i svim karakteristikama kojima se čovjek uklapa ili pak ne uklapa u društvo. Sva su djeca anđeli, kažu. Poslije im odrežu krila i dresiraju ih. Jesu li? Ko se ne sjeća podlog postupka vršnjaka(inje) u četvtoj godini. Bezočne laži ili izvlačenja stolice dok kršite glavu ili vrat. Taman ste iskoračili iz infantilnog doba. A ek da vam neko ubaci poludivlju mačku u mračni  šator tokom boravka na moru u po noći, što se desilo jednoj poznanici. Pošast da joj mačak (mačaka se od tada manično boji) izgrebe lice frkćući a da ona još ne zna je li je pohodio sam nečastivi, upriličila joj je njena drugarica. Mame su im se družile. Drugarica je bila debela, imala je afro frćkavu žutu kosu i zelene oči poput mačke. Od malena je lagala, pljuvala i uopšte bila zločesta. Kada je porasla, ostala je sve to, ali je razvila donekle perfidnije mehanizme ispoljavanja svoje prirode. Da li ju je neko tako vaspitavao, kopirala je nekog, ili je našla način da poboljša svoj dnevni ritam izazivanjem straha kod drugih, mahom nepripremljenih na atak, tema je koju rješavaju psihijatri. Ali, takva djeca ne završe kod psihijatara. Već ona druga, pometena strahom zbog djelanja prvih.  D.Dž.Selindžer ima jednu priču koja govori o određenoj zloj nakani koja se rodi s djetetom. Ugravirana mu je u kod. Zanimljiva priča. Ali, ovo nije ta. Ali i jest.    

         Svakodnevno se, vjerovatno svuda u svijetu traži neka pomoć. Za pogođene ratom, poplavljene, stradale usljed zemljotresa, vulkana, dimnih oblaka, bolesti... Za bolesnu djecu najviše. Preko sredstava javnog informisanja, letaka, brošura koje vam donose na vrata i slično, apeluju vam na savjest da pomognete. Jer, ako spasite jednog čovjeka, kao da ste spasili cijeli svijet. Cinici i škrti kažu da oni što pomažu to čine da bi se osjećali važno i nadmoćno ili da bi pak izbjegli porez. Kako je opšte poznato da svaki čovjek sopstvena stanja prenosi ili projektuje van na druge, ostavićemo ih sa njihovim obilježjima. Ali, nisu oni ova priča. Dakle, neko dadne novac, neko ne. U međuvremenu, ime jednog bolesnog djeteta zamjenjuje drugo. Vijesti su češće zlokobne, do vedre. Dijete nije izdržalo. Tuga. Ovog proljeća puno se, između ostalih pričalo o njoj, trogodišnjoj djevojčici S. Boluje od bolesti zlokobnog naziva, limfoblastne leukemije.  

       Tuđe sudbine često prate čovjeka i prepliću mu put čak kad im on i ne ide u susret. Sudba male S. tog dana se protegla i do poliklinike, tačnije do male uličice kod nekadašnjeg DOZ-a koja vodi prema A zgradi, koja opasava park "Petar Kočić." Ulica je pomalo tmurna i za lijepog vremena, valjda zbog blizine sučeljavanja sa bolešću, smrću i strahom. Niko ne voli da ide u bolnicu ili na pretrage. Utoliko je veliki plišani medo nasred takve ulice koji je stršao sa male tezgice na trotoaru, lijek za oči i dušu.  Kao i djevojčica, krupnooka i lijepa koja u ovom slučaju viče; Dajte pomoć za S. Molećivo  gleda svakog prolaznika podjećajući na male Cigančiće nakrivljene glave koji prose po Gospodskoj. Nešto u njenoj intonaciji koja struji kao pucketanje biča kroz vazduh, tjera me da u njoj lovim odraz nečega što neću da dijagnosticiram, jer mi je tako lakše u tom momentu. Za S., kaže curica ponovo mom zastalom liku. Prelijećem pogledom. Osim mede, ima tu još koječega. Narukvica, prstenčića, đinđuva svake vrste. To pravi moja baka, kaže mala. Biram žičani prsten, plastičnu narukvicu sa crno-bijelim tačkicama i još jednu sa narandžastim cvijetom. Baš kad utvrđujemo pazar koji ide bolesnoj S. nailazi druga djevojčica, istovjetno lijepa. Ona takođe učestvuje u prodaji robe sa metalnog stalka. Taman smo sabrale iznos, kad se druga djevojčica upliće u naš posao veoma glasno; Koliko si rekla da to košta? Ne čujem odgovor, jer posmatram odsustvo smetenosti na licu prve i ljutito crvenilo kod ove druge.  Opet si povisila cijene, kaže druga djevojčica. Ne možeš to da radiš! Nije lijepo! A šta će meni u tom slučaju ostati, kaže ravnodušno prva mala. Hoću i ja da imam svoj dio. Sad sam ja smetena. Idemo ponovo, kažem. Koliko ovo sve zaista košta? Pitanje je naravno glupo, jer je trebalo da glasi; Zašto kradeš od bolesnog djeteta? Ali ja tad ni ne znam da to treba da pitam, pa gledam kako mala ponavlja već utvrđenu cijenu bez obzira na proteste svoje drugarice. Toliko sam zbunjena da plaćam i odlazim. Ne znam šta da mislim, pa ne mislim. Tako mala, a već lopov, bijesna je moja tetka Koviljka. Ona je od onih koje trefim svako malo kako daju pomoć za bolesne. Tetkine riječi djeluju kao velika metla koja čisti paučinu iz moje glave. Kako opet mislim, moja zbunjenost se povlači. Shvatam zašto sam zgasla na neko vrijeme. Nisam htjela da prihvatim da lijepa djevojčica malu tezgicu i rukotvorine svoje bake pod geslom pomoći za bolesno dijete koristi da znatan dio zarade strpa  u svoj džep. Toliko sam bila zapanjena tvrdom odlučnošću i bezobriznošću te male čak i kad je bila raskrinkana, da sam naprosto zamrzla svoj mozak dok se sve ne slegne. To ponekad pali. Kao šok poslije velike nesreće. Mozak daje vremena tijelu da se pripremi. Bila sam u vještačkoj komi.  

Te noći sanjam tri djevojčice kako stoje preda mnom i kažu; Ja sam S. Jedna ima mršavo blijedo lice i cjevčice u nosu. Druga prkosno podiže pesnicu u vazduh i kaže; Ja sam S. Daje mi cedulju sa duplo manjim iznosom od onog koji sam prethodni dan platila. Treća se smijulji dok mi u lice baca pobješnjelu mačku. I ona je S. Budim se spremna za suočavanje. Idem prvom psihijatru. Do mene je. Vidim, a ne vidim. Vidim, a ne vjerujem da vidim. Kao što kažu da nevjerni Toma nije vjerovao, mada se u ono što tvrdi zvanična Crkva nikad ne bih zaklela. U mom slučaju, nešto je naopako krenulo odavno. Ona osobenost prilikom rođenja komotno je mogla biti dodjeljena i nekom drugom. Kako god, reakcije mi kasne, nevjerica me prati u stopu, što znači da sam socijalno neupotrebljiva. I kad se okrenem unazad, do naročitog pogoršanja mog stanja došlo je 1992. kada sam iz akutne prešla u hroničnu fazu. I tako, još nesigurna na nogama, kucam na bijelo okrečena vrata. Nisu li rekli da zelena, a ne bijela boja smiruje živce. Neki glas s druge strane vrata mi kaže da sačekam. Listam stare novine sjedeći na klupi u čekaonici potpuno sama. Čitam da glavni predator našeg malog rezervata najavljuje uvođenje vjeronauke i u srednje škole. Vjerovatno da naraštaji utvrde jednom za svagda kako ljudska stvorenja imaju pravo da budu nahero, jer im je aminovano u Starom testamentu, gdje sve poče kad jedan praotac ubi drugog zbog pohlepe, zavisti i... Ako iko misli da je Eva kriva zbog jabuke i da je tad sve počelo, grdno se vara. Žurka počinje sa Lilit, ali to je sad druga priča. Nešto ste rekli, sestra na zavidno visokim potpeticama sa obrvama uvrh čela i ostalim plastificiranim dodacima, stoji na odškrinutim vratima i pilji bezmalo sažaljivo u moje ravne cipele, prirodno bijele zube koji ne podjećaju na keramičku WC šolju i pune usne. Prvi put je najteže, kaže i širom otvara vrata. Ne znam da li misli na mene ili na sebe. Gdje je doktor, pitam.  

Vidite, ko jednom sagleda iznutra Povik iza zidova tamnice... Osjećam kako mi se dlačice ježe na tjemenu. Već se vidim zarolanu kao vreću među zidovima bijele boje. Htjela bih, ali ni da pisnem. Na ovaj način želimo da stavimo na pijedestal patriotizam i usmjerenost istinskim vrijednostima jednog malog naroda zarad njegovog očuvanja i integriteta. Kako ne mogu da govorim, gledam u otvorena usta doktora, jer to mora da je on, dok stoji u dovratku i besjedi. Sad već dahće uzbuđeno. Naš narod je kroz istoriju pokazao da je mali, ali veliki po hrabrosti, istrajnosti i istinskoj ljubavi prema otadžbini. On ima mali, ali se ja pravim da je veliki, veli mi sestra gladeći bokove ispod uske suknje. Ali mi se čini da riječi nisu vaše, već ih je izrekao onaj producent filma, bi li Krivina. Znate, šapće mi ponovo, umjetnost je tako zgodna da se te stvari produže. Nije Krivina, već Okuka, sestro. O kakvim krivinama ili okukama ovi pričaju, sad sam već dibidus zbunjena. Sve su to naše okuke, sestro, mogu nas motati, ali mi ipak stižemo do cilja. O čemu govori i film. Dobri naš Daba, uzdiše sestra, usljed čega joj puca gornje dugme na kuti, pa joj iskaču grudi nalik nekadašnjim loptama za plažu sa Nivea natpisom iz našeg djetinjstva.    Doktor je sad ispunio prostor ordinacije, jer je krupan kao medvjed. Vidite, samo nam je ljubav potrebna, jer da nije bilo ljubavi prema vama, nama, narodu uopšte, to remek djelo nikada ne bi nastalo. Dok govori, prilazi joj i udara je po zadnjici. One grudi na to skaču kao mahnite i ja se odmičem za svaki slučaj. I nemoj da mu tepaš, nije on Daba, već naš uvaženi doktor Dabić. Mozak mi se usljed šoka opet zamrzava, a onaj doktor me gleda i ja obamrlo shvatam da to nije nikakav doktor, već naš veliki predator. Odmjerava svoj lakat prema meni kao da će izvesti neki karate zahvat, a ja  uvlačim glavu u ramena kao kornjača pod oklop. Šta to imamo ovdje, pita, motreći me. Mucam nerazgovjetno. Podiže svoj lakat kao Herbert von Karajan prilikom Velikog koncerta. Tiho, tiho, veli, ne govorite ništa dok ne pogledamo film. Svojim sam se laktašanjem izborio da će to ostvarenje ostati budućim pokoljenjima kao amanet naše istorije i tradicije. Samo se tako čuva mentalno zdravlje svakog pojedinca. Ko ne bude htio da pogleda film, njega neće ni biti. A u tu svrhu, osovljava me čvršće na klecave noge kao da sam perce dok me negdje vodi, obaveza je da ga svi na ovoj našoj psihijatrijskoj klinici pogledaju, od ljekara, sestara, čistačica, nosača i naročito vas, naših pacijenata. Zbog vas živimo i vama se toplo nadamo. Vama je ovaj film posvećen. A mi sve činimo da vas bude što više. Moje dame, predator se uslužno klanja dok visoke potpetice tabanaju pored mojih mokasinki, tako da sve troje ulazimo zajedno u potpuni mrak. Ako se izuzmu slova koja titraju na velikom platnu, Povik iza zidova tamnice. Sala je građena po uzoru na onu na Mećavniku, šapuće mi predator na uho. Projekcija počinje uporedo sa mojim vrištanjem. Odjednom, predator grabi prema meni, pokušavajući mi rastvoriti lobanju, dok ja gledam u onu djevojčicu kako podiže uvis podivljalu mačku i baca je na mene. Budim se sva u znoju i teturam  prema umivaoniku da sperem užas iz glave. Dok ispijam jutarnju kafu koja se prosipa usljed mojih drhtavih prstiju, čujem kako neko kaže; Želimo da gledalac shvati vrijeme u čijem vrtlogu se našla jedna ličnost koja je uspjela da se izbori sa svim silama koje su zadesile ovaj prostor i da izdrži do kraja, da stvori Republiku Srpsku i čvrsto stoji na zemlji.... U tu svrhu, Povik iza zidova tamnice... Piljim u TV, a on pilji u mene, dok se na vratima odjednom pojavljuje ona sestra, ali to odjednom više nije ona silikonska kreatura, već neki Indijanac koji lagano prilazi i ja više nisam ja i ne pijem kafu, već sam Jack Nicholson alias McMurphy i ležim glave poklopljene jastukom. Zadnje što čujem je kako onaj Indijanac ponavlja; Leti iznad kukavičjeg gnijezda, Leti iznad kukavičjeg gnijezda.