NEMA MENI JEDNE STRANE, DOK SI TI NA DRUGOJ STRANI

Piše: Radmila Karlaš

...ma sve da teče u dubinu

na dve pole svet da seče

znam tajni gaz, moje lane

most se pruži gde ja stanem

sve da vuku me konji vrani

nema meni jedne strane

dok si ti na drugoj strani...

(Balašević, Sevdalinka)          

               

Kad bi mene neko pitao, a bojim se da me već dugo u ovoj zemlji niko ništa ne pita, ja bih Sarajevo, nazvala Jasenka. Ali mi je na koncu sasvim svejedno, jer je za mene Jasenka Sarajevo ili je Sarajevo Jasenka.  Sarajevo više nema veze sa Sarajevom, ali Jasenka ima. Po tom pitanju, i sa Banjalukom je isto. I to je suština ove priče, koja je počela jednom davno.
                                                 ***
Ne znam kako, ali Jasenkin šešir zamaknu za ugao. Ili sam ja zamakla, a šešir ostao, nije ni važno nakon toliko godina. Elem, ostala sam sama samcijata na cijelom svijetu. Imam 12 g. i prvi put sam negdje otputovala sama. U Sarajevo.

                                                    ***
- Dan, kaže moj tata.
- Dan, kaže Jasenkin tata.
- Jutro, kaže moja mama.
- Jutro, kaže Jasenkina mama.
Cavtat 1974, kamp i svako malo zvanje na nešto. Kafu, mezu, limunadu. Mi djeca uraaa, pa juriš u more. Nama je po 11. mislim, meni i Jasenki.

                                                     ***
Rat se netom završio. Prva, s ove strane podjeljene i raskupusane zemlje, odlazim u Sarajevo. Obala i zgrada OEBS-a ili OSCE-a, kako god, preinačena u namjenu. Onda čujem ono ...Milaaa, kao odjek sopstvenog imena. Ma je li moguće. Jasenka glavom i bradom, ovaj put bez šešira. Radi u narečenoj misiji.
                                                        ***

Paradiramo do mauzoleja iznad grada na groblju Svetog Roka, Meštrovićevo djelo porodici Račić... Vjetar duva kao što obično duva vjetar sa mora, a nebo iznad, voda ispod. Godine unedogled pred nama. Ogledamo se u očima dječaka. Koliko smo velike i zanimljive. Nikoliko, da skratim. Imam 20 kg s krevetom i sva sam u očima i osmjehu. Ništa više. Jasenka je u nešto boljoj poziciji, ima koji kg više od mene.
                                                         ***
Kaže, njeni se zatekli u Busovači. Odatle prognani, pa se zaputili na more. Ona, djeca i muž na Grbavici, ni na nebu, ni na zemlji.  Svekar joj gine na Alipašinom od granate. Iz rodnih Šeškovaca kod Banajluke preko ponosne, sa ženom Slavonkom nastanio se u Sarajevu. Izašli da prikupe grančica za potpalu, pa i oni zapalili cigar zlata vrijedan i smotan od lišća. Cigar nije ni dogorio...

                                                                    ***

Zgrljapljenesmo. -Halo OEBS, pa ti meni živa, Jasenčice moja. Gutam slova od uzbuđenja početkom te '96. Slušam je poslije kako bezazleno priča o svemu, kao da mi opisuje  kakvu je haljinu izabrala u R.K. "Sarajka" birvaktile. Priča o svemu, ali o granatama ne.
                                                                      ***
Sva sam istraumirana. Oduvijek me pratio glas dezorjentisane osobe u vremenu i prostoru. Sto kompasa mi ne bi pomoglo. Osjećaj za orjentaciju mi je ukinit prilikom rođenja. Bez njenog šešira koji sam zadnj put vidjela valjda pred kafićem "Lav" na Baš Čaršiji te 1976. ja sam totalno pogubljena. Kud sad, kad zalutam u malo većem stanu. Žena ispred mene se klati na tramvajskoj stolici i kaže, -...Sad ću ti pokažem. Reče to i zaspa. Uvidjeh ovaj njen alkoholičarski drijemež prekasno. Jer, bila je mrtva pijana. Kad mi je hotel "Bristol", moj glavni orjentir  promakao iza prozora tramvaja, promakao mi je cijeli svijet. Ja sam najusamljenije biće na svijetu, pomislih tad proročki i filozofski, izađoh iz tramvaja na sljedećoj stanici  i uputih se prvom ulicom, naravno pogrešnom.
                                                                           ***
- Zar ima ovoliko stepenica, pitam nedavno, u čudu. Zgrada je stara i nema lifta. A i da ima, hvala. Jasenka se smije. - Bilo ih je uvijek ovoliko, ali smo bile mlađe. Eto me, zijam kroz prozor na Vilsonovo šetalište. Davne 1976. kada je njen brat Senad bio u JNA, imale smo cijelu njegovu sobu za sebe. Njen muž Žika iznosi žestu s Boračkog jezera, sir se cijedi iz maslinovog ulja, palim cigaretu, ali nemam mira. Ponovo virkam kroz prozor.
                                                                          ***
Stoji u vrhu stepenica. Strog je, jer su tate tad bile stroge. Slabo prikriva preplašenost. Jasenkin tata. - Zašto se nisi latila prve telefonske govornice i nazvala nas. Samo je trebalo da nam kažeš gdje si. Mislim u sebi da ne bi prošlo, jer ne bih znala ni da objasnim gdje sam. Nije to ništa lično. Sarajevo je O.K. grad. To mi se prije toga dešavalo i u Beogradu i u Zagrebu i u Splitu i u  svakoj zveki kud sam prošla. Do mene je. Moja Banjaluka takođe pamti moje opservacije na datu temu. Kako me pola grada tražilo kada sam zalutala idući od Muzičke koju sam tad pohađala na Hisetama do Budžaka gdje smo netom preselili. Za početak sam ušla u pogrešan gradski prevoz. - Dakle, kaže Jasenkin tata. Zvao je i miliciju. Neka me žene sprovela kao izgubljenu kokoš. Sve što sam znala je bilo da nekoj prolaznici kažem Obala 27 Juli broj 25. Bila je to adresa na koju je stiglo stotine mojih pisama, razglednica, dopisnica i slično za te dvije prethodne godine našeg prijateljstva.  Žena me u čudu pogledala i uprla prstom tik iza mojih leđa. - Ta, vi stojite ispred te zgrade. Oduvijek sam znala da u meni postoji jedna druga i pametnija Ja koja o svemu vodi računa. Ta pametnica me i dovela do zgrade, a da ona k'o đoja prava Ja pojma nije imala.
                                                                ***
Jasenkin tata je umro 2000. Sjećam se da do tad još nije bio vratio porodičnu kuću u Busovači. Ali, 1976. kuća je naša. Do kasno u noć Jasenka i ja pričamo s njenom rodicom, dok ja maštrafim stelju i pastrmu kao halvu. Sve domaće, svježe, nema zamrznutih krava iz Južne Amerike kojima je davno istekao i život i zamrznuti rok trajanja.
                                                              ***
Diskoteka "Kaktus" je te 1976. za mene najpoznatije mjesto na planeti. Skenderija. Samodopadljivo popravljam kosu, dok u ogledalu posmatram mršu na kojoj visi preširoka tunika sa resama. Light show i kugla koja baca zrake. Hiljadu duša.  Volim Sarajevo. Ovo je moje prvo samostalno putovanje. Karlaši ukipali u Banjaluci, a Bešlići dočekali u Sarajevu. Ali, imala sam Travnik i coca colu u restoranu pored šadrvana gdje se autobus tad zaustavio. Sama. Svijet je bio moj. Sva dotadašnja grupna putovanja, uključujući i ona  sa roditeljima i sestrom uzduž i poprijeko, u trenu sam zaboravila.
                                                                  ***
Dopadaju mi se Jasenkini mama i tata, jer stalno putuju. Pariz, London, Amsterdam, Beč i tako dalje. Jasenka mi nekom zgodom šalje crno-bijelu fotografiju ispred Ajfelovog tornja. Ima istu frizuru kao i danas, a oči su joj bademaste i bistre. Takve su i ostale. I nema bore. Smije se i kaže da je to zbog debljine, a ja znam da nije. Takav ten je kažu božji dar i djelo unutrašnje prirode.
                                                                   ***
- Mama teško boluje, kaže Jasenka mirno. Uvijek je bila jaka na neki nenametljiv način. Ja nisam takva. Uvijek prosipam emocije vrlo živahno. Nedugo potom, Jasenkinu mamu su sahranili pored tate u Busovači.
                                                                    ***
- Senad se oženio, kaže Jasenka veselo. Žena mu se zove kao dragi kamen i zaista vrijedi kao alem. - Ženo božja, kako vrijeme leti, kažem ja dvadesetgodišnjakinja. Trideset godina poslije slušam Žiku koji mi preko telefona saopštava da je umro Jasenkin brat. Sve se desilo brzo, prebrzo.  
                                                                     ***
- To vama vic, kažem ja u čudu. To što su gurkali jedno drugo izazivajući svađu da bi se razdvojili ako pukne gdje ne treba, dok su išli po vodu. Djeca kod kuće mala, ne mogu dohvatiti ni do šteke na vratima, pa neka im se bar jedno od roditelja vrati živo ako pođe po zlu. A zlo nije trebalo izazivati, već ga je bilo na pretek. Sjedimo u restoranu gdje vrvi od života. Privid poratnih godina. Silne pare se slijevaju u BiH. Svi nešto rade, rat je stao i sreći nikad kraja. Niko ne misli na nezasitu troglavu neman koja mjerka zamorce. Uključujući i nas veseljake, na toj večeri.
                                                                       ***
Topom ću te gađat moja mala... gudi u kampu 1974. Naše mame i tate mrče obrve. Preglasno im. Restoran sa živom muzikom naslanja se na kamp. Jasenka i ja izviđamo situaciju i gledamo na binu. - Neka grupa Jutro, kažem ja. Ona sliježe ramenima, nikad čula i cupka nogom.
                                                                       ***
Sjedimo ispred katedrale na stepenicama. Dve pedesettrogodišnjakinje. I smijemo se. Žika nas šica kamerom. Provela sam u Sarajevu nakon rata brat bratu pola sveukupnih postratnih 20 godina, što na seminarima, što u redakcijama, što vamo, što tamo, ali nikad kao sa Jasenkom 1976. I sad, juna 2016.
                                                                 ***
Jedemo travnički ćevap u "Veziru" na Baščaršiji, Jasenka bi rekla, čaršiji i meni lijepo. - Sjećaš li se, pitam je nadugo i naširoko. - Ne sjećam se, kaže preko zalogaja. Štaaa. Ona se ne sjeća kako sam se ja izgubila 1976. na ovoj istoj Baščaršiji ili čaršiji. Zaboravila je avanturu mog života, pomislih šokirano, a onda je malo bolje pogledah. Na šta bi ličio njen život da je svaku nevolju pamtila. Uključujući i moje šeprtljavo gubljenje. Ona živi trenutak po trenutak, stamenija od svake katedrale, crkve ili džamije što ih tog dana obiđosmo kao da ih gledamo prvi put. Jasenka je tako živjela za sve  4g opsade grada dok se borila za opstanak svoje porodice, a i poslije. Propuštajući kroz sebe loše i idući dalje.  - Ti bi i granatu propustila kroz sebe i preživjela, kažem joj  ja. - A ti je ne bi ne primjetila, vazda si u nekom svom svijetu, kaže Jasenka. I de bona jedi te ćevape, ohladiće ti se. I šta mi drugo preostaje, nego da je poslušam.