***
„Auuuuuuuuuuuu...“
„Šta ti je ljubavi.“
Sav u znoju, vrač ponovo krenu da zavija.
„Prepašćeš nam ovce, ljubavi.“
„Krcka...“
„Šta krcka...“
„Toranj... kao da ga nešto gricka“
„Gricka?“
„A najviše ispod moje stolice...“
„To je samo bio ružan san. Ajde dušo spavaj...“
„Neću, neću i neću, ko meni može nešto narediti, niko, eto, baš neću da spavam.“
„Dobro“, pomirljivo će žena, pa se predomisli.
„A da odeš kod psihijatra, šta veliš...“
„Hoćeš li da te išamaram sad ili sutra ujutro...“
Prevali se na bok i okrenu joj leđa. Nakon sat-dva, otegnuto zavijanje se prolomi kroz polja kukuruza oko kuće. Skoči oznojen. Žena se muklo pridiže.
„Šta je sad opet...“
„Sutra naređujem da mi učvrste stolicu. Garantovali su da je ova neuništiva, a i ona krcka...Možda su je napali termiti...“
„Pobogu, šta je tebi. Krcka ti u glavi.“
„Pa u glavi glupačo, gdje bi drugdje.“
„Bože, svašta“, promrmlja žena i zatvori oči.
„Ti ćeš to da spavaš“.
„Jok, već ću da slušam tvoje ludosti.“
„I ne zanima te što krcka u mom životnom djelu, mom Akropolju, mom vječnom izvoru svih zadovoljstava...“
„Ama čovječe, to je samo san...“
„Pa šta. Znaš li ti koliko vremena provedemo spavajući. Jednu trećinu. Želiš li mi reći da ja sad tu trećinu treba da provedem slušajući to krckanje i da čekam kad će moj Panteon, moj toranj, moje sve da se uruši...“
„Ko te je tjerao da dižeš tolike spratove.“
„Dizati, dizati, ti ženska glavo ne razumiješ mušku logiku, ako bog da, da se uvijek diže...Nadogradiću ja ako treba još koji sprat.“
„Vidiš, ja od tog tvog dizanja nemam ništa. Nikad te nema, a kad si kući boli te glava.“
„Ti meni uvijek spuštaš...“
„I nisi htio ni atest na zemljotres. Sad može i razvigorac da vas raskrcka...“
„Ako te ja razvijem preko usta...“
„Šta ti hoćeš od mene. Ajde, pusti me da spavam...“
Okrenu se na drugu stranu, a onda se prenu.
„A da, dolazio je danas onaj Simin deda da nas obiđe.“
„Da mu šta ne treba.“
„Ma idi molim te, Siminom dedi, pa njemu još malo treba dva sa dva ilovače, a vazda je bio skroman, malo čudak doduše, ali dobar...“
„Ma ne mislim na njega, već na Simu. Cijelo nam selo vazda traži neku uslugu.“
„Ma jok, a taj Simin deda, dobar čovjek, uz to i vidovit. On je i ovaj rat predvidio. A i meni i tebi je sve prorekao.“
„Kakve su to sad gluposti..“
„Ma znaš ono kad smo se nekad ti i ja gledali, sirot ti, sirota ja, ali te volim. Mnogo si bio sladak u onim opančićima. Vidim, voliš i ti mene, pa me sve zanima šta nas čeka. I tako ja odem do Siminog dede. I sve je pogodio.“
„Šta je pogodio.“
„Pa da će se svi naši snovi pretvoriti u zbilju.“
„Naši snovi.“
„Da, snovi, šta mi se tu bečiš.“
Zavijanje se ponovo prolomi preko ravnica šireći eho daleko, daleko, sve do tornja, gdje se od vibracija razbi jedno staklo. Prestalo je tek u zoru. Do tada je porušeno nekoliko stabala, par krovova sa obližnjih vila je razneseno, prevrnulo se nekoliko automobila na cesti, a veliki luster u obitavalištu Predsjednika se sručio na glavu električaru Savi, koji je cijelu noć popravljao instalacije za sutrašnji prijem...
Sutradan su svi ili gotovo svi mediji u blentitetu SRA obavijestili javnost da su stabla u aleji bila trula u korijenu, te da su se spontano samoizvalila u skladu sa akcijom „Grad bez ijednog drveta“, kako su sve vile bez ispitivanja porijekla imovine osigurane, a automobili su kolateralna šteta. Električara Savu niko nije spomenuo.
***
Psihijatar je izgledao zbunjeno.
„Šta se tačno desilo..“
„Ružno je sanjao, ko o čemu on o tome tornju, kao da mu ga je ćaća pravio. Sanja veli da nešto krcka, a najviše pod njegovom stolicom, pa sve strahuje da se nešto ne sruši. Neće više, boji se, imati gdje da zasjedne.“
„Mmmm...da“, psihijatar će tiho. „Snovi, mm...da, Jung je to detaljno precizirao, gubitak oslonca, kako ga poremećeni, pardon vaš cijenjeni muž, naš uvaženi vrač doživljava. Mada ni Frojdu nema mane. On je pak više o seksualnosti, što je naravno takođe i te kako bitno. Znate li da su i Ajfela analizirali kroz taj falus, oh, lapsus lingua, Ajfelov toranj koji stremi ka nebu...Gospođo, jedno indiskretno pitanje, kako vaš muž stoji...“
„Ne stoji, pa taj stalno leži.“
„Strašno, a vi ste još u punoj snazi...“
Psihijatar se prenu i pocrveni, a zatim se ljupko osmjehnu.
„Ima li još nešto bitno od noćas što biste željeli napomenuti...“
Žena lagano uze čašu vode, otpi, pa se dosjeti.
„A da, pričali smo o Siminom dedi...“
„Da, ko je taj...“, psihijatar će znatiželjno.
„Ma taj deda, jedan dobri starac iz obližnjeg sela, malo je vrckast, ali i vidovit. I on mi je nekada prorekao, kad smo se moj dika, onaj proštac što leži tamo u sobi, dakle kad smo se on i ja još samo pogledavali, da će se svi naši snovi ostvariti. Nije li to lijepo. A ovaj moj je iste sekunde kad sam mu to rekla, počeo da zavija kao kojot.“
„Jasno. Kao što sam i mislio. Strah, vidite u osnovi svake patologije je strah.“
U to je, sa maramom na glavi, iz sobe stenjući izašao vrač.
„Ah doktore, tu ste. Nema ništa od povećanja plata zdravstvu, školstvu, a ne daj bože ni penzija, dakle, sve što sisa budžetska sredstva, moj konačni odgovor je NE...“
„Ali...“
„Nema tu nikakvo ali. Zna se u šta idu budžetska sredstva. Zar vi ne znate kakav sam ja neimar... Ja gradim i gradim... I to zahvaljujući ovim mojim laktovima, sa oba lakta se laktašam crni doktore...“
„Ne kaže se laktašam, već laktam, a osim toga, doktor je došao zbog tvojih ružnih snova...“, prekinu ga žena.
„Samo me još jednom ispravi...“
Odjednom svi poskočiše, jer se začu nekakva tutnjava. Drva, uredno složena pod prozorom, obrušiše se stvarajući neviđenu buku. Vrač problijedi.
U neprirodnoj tišini što nastade, začuše zvuk automobila pred kućom.
Časak kasnije, Mantija uleti u dnevni boravak.
„Ovo je na moj račun“, procijedi.
„Nije ti ovo kafana...“, prekinu ga vrač.
„Rekao je... rekao je da šume pamte i da se svete. A ova drva, čim su me ugledala, počela su da skaču i da se kotrljaju. A i onaj šleper sa hrastovim oblicama, udario je onu ženu baš u blizini moje crkve, a drva su skakala i skakala...“
Postaje sve interesantnije, pomisli psihijatar.
Vrač se uhvati za stomak i poče da se smije kao lud. „Drva se svete. Oče, nisi ti dobar, ha, ha, jeste li ga čuli. Znao sam ja da će tebi vino doći glave, rekao sam ti da manje piješ.“
„Ali, ja sam ga vidio...“
„Koga.“
„Maršala.“
„Kakvog maršala.“
„Tita.“
„E sad je stvarno dosta, kako si mogao da vidiš nekog ko je umro. Ja sam mu i na grobu bio, da, da, tad je bilo vrlo inn ići na taj grob. A kako sam ja uvijek inn i pratim trendove, reći ću ti da si ti jedna budala. A sad out.“
Potom se opet pođe valjati po podu i udarati rukama i nogama oko sebe. U to kroz prozor uleti jedna cjepanica i pogodi ga direktno u glavu. Malo se kao začudi prije nego što izgubi svijest.
Kad dođe sebi, prvo što vidje bi ženino lice, nagnuto nad njim.
„Šta ti buljiš.“
Ona se skloni u stranu, a Mantija se sagnu do njegovog uha i reče mu tiho, čak vrlo tiho:
„Slušaj ti mene, tvoje je od do, a naše je uvijek. Manje ili više, ali uvijek. I zapamti sad šta ti kažem. Ko se zadnji smije, najslađe se smije.“ To reče, popravi krst oko vrata i izađe.
***
Hobotnica uđe i pruži ruku.
„Šta si ti trebao“, mahnu Šef glavom prema pomoćniku inspektora.
„Ja doš'o da kažem da je važno znati ko je za silikonske sise, a ko ne...“
„Šta, ma je li ti to mene zajebavaš...“
„Ne gos’n Šefe, ne, samo sam ćio..“
„M'rš van, m'rš kad kažem...“
Okrenu se prema pridošlici, nakon što se vrata zatvoriše.
„Eto, s kakvim ja ološem imam posla.“
„Pustite kraju. Nego, situacija je ozbiljnija nego što izgleda. Čuli ste za zarazu...“
„Ma, propaganda. Svinja tamo, svinja vamo, grip k'o grip.“
„Kamo sreće da je grip. U pitanju je jedna strašna zaraza, gora i od kuge.“
„Ne znam o čemu govorite...“
„Pa, ne mogu da vjerujem, već je uzela maha...“
„Čekajte, mislio sam da vas prvenstveno ineteresuje predmet Veća sisa. Mi zaista nećemo tako lako prelaziti preko Al-Kaidinih i vehabijskih prijetnji, kao i demonstracija sile prema našoj sugrađanki...“
„Partizani...“
„Molim!?“
„Partizanska zaraza.“
„Moj bože.“
„Bojim se da nam tu bog najmanje može pomoći.“
„Ali, kako, gdje.“
„Čudi me da ništa ne znate, lično sam i VP-ja, kako onog broj šest, tako i ovog novog, broj sedam obavjestio o zarazi...“
Šef se maši telefona.
„Kako nije tu. Šta radi u kupaoni. Pjeva? Hitno mu zabranite da pjeva i neka mi se javi na telefon. Kako...“
Veza se prekinu. Rezignirano pogleda u gosta.
„Našem vraču niko ne može zabraniti da pjeva. Sačekaćemo da se ispjeva, doći će on. Kako rekoste, vi ste već preduzeli mjere. Samo momenat.“
Opet zove nekog preko telefona.
“Kako mislite da Sveti sinod misli da to nije alarmantno. A, upozoreni ste dakle i niste se udostojili da nam... A, tako vi mislite... Pa, za vašu informaciju, i tornjevi gore. Sjetite se paklenog tornja, da. Razgovaraćemo. Ne, neću se vjenčati u crkvi, do đavola, stoti put vam kažem NE ...“
Vrata se naglo otvoriše i raspjevani vrač poluosušene kose uđe.
„Što volim da pjevam kad se kupam.“
„Zar ne možeš to da obaviš kod kuće.“
„Ne mogu, neću i čik, neka samo neko proba da mi zabrani...“
„Znaš li da se u blentitetu MRA pojavila zaraza...“
„I u HRA, hraknem li im ga...“ živnu gost.
Vrač ih gleda, a potom ponovo poče da pjeva.
Uglas, prekidaju ga, a Šef ustaje i staje mu sučelice.
„Partizanija...“
„I zbog toga me tjeraš da prestanem da pjevam, pa ti nisi normalan. Misliš da sam ja tolika budala. Da je ovo džabe, ovi neprobojni zidovi, ovaj mermer, ovaj mramor... tek tako. E pa nije, ovo je tvrđava, niko nam ne može ništa, niko, mi smo se izdvojili od mase, od tog primitivnog, sirotinjskog puka, mogu samo da ih gledam odozgo ili kroz prozor automobila. I da ih psujem, o kako volim da psujem...“, napravi laganu piruetu, pa se uputi ka prozoru.
„I pogledajte samo ove medije, nadohvat ruke. Kada bi se samo protegnuo, mogao bih da zgrabim urednika za gušu. Ali neću, jer je on dobar dječkić, pa nam je uvijek na usluzi“, isprsi se. Zadovoljno se nasmija, zavali u stolicu, a potom ponovo poče da pjeva.
Vrata se naglo otvoriše i on skoči na noge. Preostala dva vrača se sjuriše unutra.
„Idiote, ti pjevaš, a u istim smo govnima. Kad kremeno propadati, odosmo svi u majčinu.“
„A baš sam danas spremio govor protiv tebe“, gorljivo će vrač, pokazajući prema jednom od pridošlih. „I protiv tebe. Je li vas neko vidio da dolazite.“
„Šta je tebi. Pa nismo se jednom sastali na planinama, rijekama, ah miline, kad se sjetim“, progovori jedan od dvojice.
„Prekinuli ste me u pjevanju da bih vam rekao kolike ste budale. E, sa zadovoljstvom. Najviše volim da vrijeđam ljude, jer mi niko ništa ne može. Niko. Jedno je kada nas sastavljaju da bi se mi k'o fol nešto dogovarali, a drugo kada mi banete ovako. Vi već znate koliko ste mi dragi, mi smo spojene posude, ovaj, spojeni vračevi, ali kog đavola sad tražite u mom tornju.“
„Brzo, idemo negdje odavde, nije sigurno.“
„Nisam blesav, upravo sam oprao kosicu, dovoljno je da me malo vjetrića napiri, pa da me zaboli glava, znate kakve glavobolje imam...“
„Stavićemo ti kapu na glavu.“
„Ama kakvu kapu.“
„Lijepu.“
Uto se vrata ponovo širom otvoriše i pomoli se zadihana čistačica Perka, koja tresnu nešto na sto.
Vrač se ni ne pomjeri, već mahinalno uze tresnuto sa stola i povika:
„Kakvu kapu“, pitao sam.
Preostala dva vrača problijediše kao krpe, okrenuše se na peti i potrčaše napolje. Vrač SRA se podiže i u tom časi mu se iz grla ote mecosopran, a jedno staklo na tornju se od vibracija sasu u paramparčad.
***
Noć se već uveliko nadvila nad prijestonicu svih sela u blentitetu SRA, kada se prolomi stravičan vrisak.
Žena uspaničeno skoči, pa se nadvi nad zadahtalog vrača.
„Opet ti, ja sutra odoh da mi Jevrosima razlije stravu. A i tebi ne bi škodila.“
Vrač izbezumljeno otrča do prozora, potom otvori izlazna vrata, optrča nekoliko krugova oko plasta sijena, te se ponovo vrati u kuću.
„Šta ti je, bog te ne ubio“, povika žena.
Ovaj jednako drhti i koluta očima.
„Ja sutra ne idem u toranj.“
„Štaaaa...“
„Ne smijem.“
„Ama zašto.“
„A šta ako ga tamo više nema.“
„Koga...“
„Tornja, glupačo.“
„Bože, za koga sam se ja udala. Kako misliš da ga NEMA.“
„Opet sam sanjao da krcka...“
„Jesi li popio tablete što ti je prepisao psihijatar.“
„Jesam.“
„I opet krcka.“
„Krcka.“
Žena prevrnu očima, pa se zagleda u vrača.
„I ona moja stolica leti u nebo.“
„Ma kakva stolica, opet si gledao Cigani lete u nebo, budalo.“
„Stolica leti, moja stolica.“
„E, ta sa svim onim željezom ne bi mogla da poleti i da hoćeš.“
„Ali leti, sve dalje i dalje, dok je ja posmatram, a ona je sve manja i manja...“
„A da ti odeš negdje na oporavak...“
„Ćuti beno, ja ne idem nigdje. Kao da ja ne znam da oni jedva čekaju da mi vide leđa.“
„Ma ko...“
„Svi, eto i ti...“
„Ama čovječe, ti si lud, vidiš i ono čega nema.“
„Toga se ja i bojim.“
„Molim...“
„Onog čega nema, poput moje stolice...“
Žena se maši telefona.
„Šta’š to sad.“
„Zovem psihijatra.“
Vrač joj ote telefon iz ruke.
„Kao da ja ne znam.“
„...“
„I on mi je sumnjiv, možda mi nešto stavlja u mozak...“
„Popij malo vode.“
„Vidiš, bojim se da jednog dana neću više vidjeti toranj...“
„Opet ti...“
„A on će tamo stajati.“
„Dragi bože.“
„A ni mene više niko neće prepoznati.“
„Šta bulazniš.“
„Vidio sam ja juče kako me portir gleda, kao da me nema. Odmah sam mu dao otkaz...“
„...“
„Ali i ovaj drugi nije bolji.“
„Ovo s tobom je ozbiljno.“
„Ženska glavo, ja sve vrijeme govorim koliko je ozbiljno.“
„Ajde boga ti da spavaš.“
„Ne mogu. Ja ću da bdijem. A ti sutra idi vidi je li toranj na mjestu, pa mi javi da ja dođem.“
„Molim?!“
„Šta si se zablenula, čuješ šta sam ti rek'o.“
„Ljubavi, ja ne znam kako se zove ta bolest, ali sam sigurna da joj ima lijeka.“
Vrač ćuti i gleda kroz prozor. Ženi se učini da je prošao samo tren kako je zaspala, kad osjeti drmusanje.
„Diž' se!“
„Ma nisi valjda mislio ozbiljno.“
„Jesam, svu noć sam razmišljao i znaš, oduvijek sam bio pametan.“
Žena ga nijemo gleda, pa odlučno ustade.
„Hoću ići tamo, ali ideš i ti sa mnom.“
„A jok.“
„Samo tako idem.“
„Ali, ja se bojim.“
Ona ga munu u rebra, izbaci mu odijelo iz ormara i dreknu.
„Ajde, brzo.“
Taman da izađu kad on stade.
„Ti voziš, vozač ne smije primjetiti šta se dešava.“
„Dobro“, strpljivo će žena.
Voze se u tišini. Svrnu pogled na muža i ne može da vjeruje, prekrio je oči rukama.
„Skidaj te prste sa očiju.“
„Neću.“
„Skidaj kad ti kažem.“
Razmiče mu prst po prst i tiho govori.
„Gledaj, sve je na mjestu, toranj čitav, netaknut.“
„A šta ako je to fatamorgana.“
„Štaaaaa...“
„Idi i opipaj zidove...“
„Slušaj me sad, ne izađeš li istog trena, kunem ti se da ću se pokupiti i otići što dalje od tebe.“
On se nijemo zagleda u nju.
„I da znaš odmah, sve dijelimo pola-pola.“
Vrač otvori vrata i brzinom munje izađe napolje.
Žena dade gas i ode.
***
Poglavica Trifun se pojavio sa svilenim navijačkim šalom oko vrata.
„Ja navijao za vaš tim.“
„Koji tim“, zablenu se vrač SRA.
„Pa, fudbalski tim Vilajeta...“
„Šta ja imam s tim.“
Poglavica Trifun se sneveseli, ali odluči da mu ništa ne pomuti raspoloženje. Tako se ponosio svojim znanjem jezika domorodaca, pa je volio da priča.
„Ja znati govoriti vaša tri jezika.“
„Ja budale, a mi govorimo jednim“, munu vrač iz blentiteta MRA preostale.
„Vi znati, mi vama pomagati i dalje.“
„Odlično“, rekoše sva trojica u glas.
„Ja se pitati u noći kad magla pritisne moj tijelo gdje vi bili kad ja dolaziti u vašu zemlju nekada.“
„U pizdi materinoj“, oglasi se hausmajstor Miko, na šta ga vračevi mrko pogledaše.
„Ja voli vaše psovke“, reče Poglavica Trifun sa smješkom.
Miko se iskezi i kroz prorijeđene zube, žute od duvana, pljunu kroz prored između jedinice i četvorke.
„Jebeš zemlju koja tri vrača ima“, procijedi i ode.
„Da li vi bili i ranije znameniti ljudi“, nadoveza se PT.
„Ja sam rast'o u cvijetu livada, čuv'o stada pokraj rijeke...“ pođe da poja vrač SRA.
„O, kako to romantično zvuči. U moja zemlja, mi puno voli stada.“
Druga dvojica zaključiše da je bolje da ćute.
„Vi meni sada reći šta ja čula o ta zaraza.“
„Bruceloza“, izlanu vrač MRA.
„Ma ne, vi se šalila, mislim na ta zaraza o partizani.“
„Evo, opet će me zaboliti glava, a nisam oprao kosicu i ne stojim na propuhu“, zavapi vrač SRA.
„Ali, ja želila znati, partizani ne voliti moja zemlja nekad“, tvrdoglavo će Poglavica Trifun.
„To su fosili“, vrač HRA ga umirujuće potapša po ramenu.
„Kako vi mislila, kada meni mnogi reći da to opasna zaraza, ljudi se grle, vole. Zašto vi mene tapšala.“
„Pa, mi možemo da se tapšemo. Oni dole kojima mi vladamo, ne smiju da se vole i bogami, ne vole se.“
„Ja ne sigurna u to, šta ako oni naprave diverzija.“
„Malo sutra, za to treba snage i volje, a ova naša plemena su smorena. Prvenstveno glađu. Zato smo mi tu.“
„Uuuuu, moja glava“, zajauka vrač SRA.
„Ajde ti brate vraču kući, nešto ti u zadnje vrijeme nije dobro“, predložiše mu preostala dvojica. Ovaj krenu i naglo stade. Šta je ovo. Ne ugleda svoj odraz na vanjskim vratima.
„Auuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuu...“
Portir pritrča.
„Gdje sam ja.“
„Pa tu ste, šta vam je.“
„Ama budalo, gdje ti mene vidiš“, opet će vrač, zureći ispred sebe preplašeno.
„Ama, tu ste čovječe.“
Pored njih prođe jedan od službenika i pomična vrata se ponovo zatvoriše.
„Uh, eno mene“, sa olakšanjem će vrač u pravcu odraza na staklenim vratima i krenu.
„Auuuuuuuuuuuuuuuuuuu...“
Portir ponovo pritrča.
„Nema me, opet me nema, mene nema u tornju...“
„Ama čovječe, šta pričate, ajde da izađemo na svjež vazduh, vrata su otvorena, ajde...“
Gotovo ga iznese napolje.
***
Brigadir pogleda u pravcu Prevodioca.
„Drugovi, koliko je prisutnih na zasjedanju plemena Bratstvo i jedinstvo.“
Pođoše da se prebrojavaju, kad neko zalupa na vrata.
„Ko je to“, povika Suvonjavi i otvori vrata.
„Radnici iz opljačkanog KTK Visoko, željezare Nicaze, rudnika Boksita,
Krivaje iz Zavidovića, rafinerije Modriča, tvornice obuće Bosna, Rudija Čajaveca, livnice Jelšingrad, tvornice hladno valjanih traka Unis, Hepoka, Soda soli iz Tuzle...“
„Dobro je dobro, ne nabrajajte dalje drugovi, odkud vi ovdje.“
„Mi smo sužnji koje mori glad“, povikaše radnici uglas.
Neko se gura iza i pomoli se Perka sa džogerom u ruci.
„Ja sam otpuštena čistačica iz tornja...“
„Drugovi melezi svih blentiteta“, povika Suvonjavi, „Ujedinite se!“
Sutradan su svi ili gotovo svi mediji iz SRA, FRA i nepostojećeg blentiteta HRA izvjestili da radnici iz propalih, opljačkanih i privatizovanih preduzeća nisu došli na opustošena radna mjesta, te da će im se odbiti trihiljadešestoiosamdesetdruga neisplaćena plata.
***
Na tornju su se i tog dana vidjeli odrazi mnoštva gladnih penzionera, koji su zastajkivali ispred ulaza, da bi ih potom čuvari tjerali kao dosadne muhe. Poneki od turista ili putnika namjernika, a bilo je tu i putopisaca, znatiželjno bi zastali da se uslikaju ispred, čisto da ućutkaju nevjerne Tome u njihovim domicilnim zemljama. Naime, tamo im niko ne bi vjerovao da takav toranj može da iznikne iz jedne siromašne i gladne zemlje vilajetske. Ali, u tom trenu niko ni ne sluti da će uskoro jedna fotografija u trenu obići svijet, a Pulicer će prvi put u istoriji biti dodiljeljen jednom bravaru.
To svakako nije zajednička fotografija osnovaca, koji se u sklopu ekskurzije „S kraja na kraj Vrbasa“ fotografišu ispred tornja, u svrhu dobivanje alibija za potonje članstvo u lumpenproletariatu.
Najprije je jednom penzioneru pozlilo od gladi, putopisac je nešto ubrzano pisao u svoj mali notes, dok je bravar iz jedne od susjednih država zumirao svojom kamerom nešto što je letilo odnekud sa vrha. Rekonstrukcija događaja će pokazati da su to bile čelične opruge, ispresjecane na više mjesta, te raščerečene nogare i naslon, u kojem niko od slučajnih prolaznika nije mogao da prepozna neprocjenjivo vrijedno drvo presvučeno najkvalitetnijom kožom. Jedino je bravar bio zbunjen samo trenutačno, a onda je počeo da vraća snimak, ponovo i ponovo. Ono što je doletilo odozgo nesumnjivo je bila stolica ili ono što je ostalo od nje. Samo čija, pitao se.
Gore na vrhu, nova čistačica Dosta brižljivo je obrisala ruke o svoju crvenu suknju koja je izvirivala ispod radne kecelje.
„Dosto, šta napravi crna Dosto...“, vrač je bio blijeđi no ikad.
„Čistim smeće tako što ga bacam pred tuđa vrata...“
„Dosto mazgo, to su moja vrata, vrata mog tornja, mog života...“
„Pa, mislila sam da zafrljacim malo dalje, ali nisam imala snage.“
Vrač se bijesno okrenu, uputi ka liftu i pritisnu dugme. Malo poslije, uz užasan vrisak pade ničice na zemlju. Dosta, koja se netom spustila liftom za poslugu, začuvši vrisak uleti kroz odškrinuta vrata i zapilji se u vrača koji nije više ličio na sebe. Oči mu se pretvorile u dva plamena jezička, a iz usta mu kulja crni plamen. Unezvjerena, poli ga kantom vode, koju je zagrabila iz mermernog bidea i za svaki slučaj stade u najudaljeniji dio prostorije. Vrač se uspravi i zajodla. Dosta problijedi još više. Gomila ljudi se uskoro tiskala unutra, Inspektor je krčio put kroz besposlene ministre, potajice pogledavajući u Dostu. Ona je samo zamrdala obrvama.
Nakon što je dobio jako sredstvo protiv glavobolje garnirano sa lijekom za umirenje, vrač je sjedio vezan na kanabetu. Tiho je nešto govorio Šefu na uho, a ovaj je izdavao naređenja. Ubrzo su ostaci nesretne stolice bili vraćeni gore. Šef je značajno ustao i pazeći da ga neko u prolazu ne zgazi, izašao van. Već sutradan, slijedeći upute vrača, koji od šoka nije zapjevao cijela 24 časa, tuce najvrsnijih restauratora iz cijelog svijeta skupilo se da stolicu ponovo dovede u red. Vrač je istrajavao na obnovi svoje raščerečene stolice i tvrdoglavo je odbijao i pomen o nekoj drugoj. Nakon višednevnog i višenoćnog napornog rada, restauratori su postigli gotovo nemoguće. Stolica je bila obnovljena, a svi su tvrdili da je čak ljepša, udobnija i raskošnija do ranije. Ovaj put, neuništive čelične opruge bile su utkane u njen naslon, nogare i dupesjedalicu. Za razliku od mnoštva besposlenih u tornju koji su sipali hvalospjeve tronu još uvijek uplakanog vrača, Dosta je uporno razgledala ima li kakva utičnica na čeličnim oprugama koju bi mogla da uključi u struju. Takva savremena kreacija, mislila je, morala bi imati i mehanizam samočišćenja. Nasmješila se krajičkom usana i pogledala u vrača kojem se perut sa neoprane kosice nagomilavala na reverima sakoa. Već se spremila da zamahne metlom i rastjera te bijele ljuspice sa tamnog revera kada je uhvatila Inspektorov pogled. Očima joj je nedvosmisleno stavljao do znanja da ne čini ništa.
Ubrzo su svi uvidjeli da je novina bila ta što je stolica preko noći zaključavana u vitrinu sa blindiranim vatrostalnim staklima, za svaki slučaj ispresjecanih rešetkama ispred kojih se danonoćno smjenjivala mrtva straža. Šuškalo se da bez obzira što su restauratori dali sve od sebe, stolica ipak više nije ista i da se nikad ne zna koji joj dio može otkazati.
Zato je jedna fotografija raspolućene stolice koja leti kroz zrak koju je načinio bravar postigla neviđen uspjeh. Bravara su poslije Pulicerove nagrade nominovali i za Nobelovu nagradu za mir. Mada mnogi u tom nisu vidjeli neki naročit smisao, on svejedno jest.
***
Vrač SRA se udubio u misli, kada je Dosta ušla vukljareći veliki usisivač. „Gasi to!“, prosiktao je i iščupao gajtan iz zida.
„Ali, šta vam je.“
„Ovdje od danas neće biti nikakve buke, promaje i slično. I ako neko treba da priča, onda neka to čini tiho.“
„...“
„Svi su se okomili na moju stolicu, a njoj, nježnoj ljepotici trebaju mir i tišina...“
„...“
„Jasno?“
„Dobro de, a hoćete li da ja vama napravim mješovinu ili šipek...“
„Molim!!!!“
„Pa čaj, da vam malo umiri živce.“
„Moji su živci savršeni“, izusti vrač sa prezirom i sljedeće sekunde odskoči sa izbuljenim očima.
„Šta vam je sad.“
„Šta, šta se to čuje...“
Dosta baci brz pogled po stolu i zgrabi telefon.
„Evo šta je. Uključili ste vibraciju na telefonu.“
„A jasno, i zvuk telefona može nauditi mojoj stolici. Isključiću i vibraciju, i ona je štetna.“
„A kako onda da iko uspostavi vezu sa vama. Metodom indukcije.“
„Ako ti ja dadnem indukciju preko zuba. Unosiće mi pismene poruke.“
Dosta ga gleda, klima glavom, a onda se maši prekidača za svjetlo.
„Neeee“, povika vrač.
„Šta je sad.“
„I svjetlo može da joj naudi.“
„Ne mogu da vjerujem, jeste li vi pri sebi.“
„Dostaaaa.“
„Pa tu sam.“
„Rekao sam dosta, ti glupačo, ovdje nažalost ne mogu ni da galamim, a tako bi te sad isprašio.“
„A da vi nju balzamujete...“
Momenat poslije, Dosta na svoj užas osjeti vračeve sline na svom licu. Plakao je kao dijete, dok mu je iz nosa obilato curilo.
„Ti si moj anđeo, bog te meni poslao, samo on zna sve moje muke...“
Taman da mu kaže da se balzamuju samo mrtvaci, ali se predomisli.
Kada je Šef malo potom ušao, toliko se prenerazio da je zapeo za bogati perzijski tepih i pao. Ništa se nije desilo.
„Sreća da si kratak, nisi dobacio do moje stolice. Ne smijem ni pomisliti šta bi se desilo da si šta duži. Kako sam ja bio vidovit kada sam te izabrao“, dahtao je vrač iznad njega, a onda ga podigao na krilo.
„Ja ću tebe ljubiti i paziti i maziti...“
***
„Voli me, ne voli me...“
„Zašto ti brstiš to jadno drvo.“
„Brate, prekinu me, šta sam ono rekao, da me voli ili ne voli...“
„De pusti to. Dođi lezi pored da pričamo. Zato su nas i doveli ovdje.“
Vrač SRA se prući po travi i pođe da maše nogama kroz vazduh.
„Malo sam pospan, u zadnje vrijeme ne spavam najbolje.“
„I ja sam nešto smoren. Imam sto problema, a i onaj biskup me baš uzrujava. Nego, kako ti sa stolicom“, upita ga vrač nepostojećeg blentiteta HRA.
„Ma dobro, izuzev što mi se ponekad, da budem iskren, učini da u njoj nešto krcka.“
„I dalje. Balzamovana?! Ne može se čovjek opustiti ni na tren. I ja strijepim kao i ti nad svojom. Mada mi sa one strane Rijeke poručuju da će ona, žena mekog srca i pogleda koji se uvijek pruža ovamo, još bolje paziti na moju stolicu. Ali, žene su varljive i ja sam se nadao da su muškarci pravi muškarci. A sad me najviše brine onaj cvikati zloduh. Taj se ponaša kao da je pao sa Marsa. K’o biva on odjednom ne zna za naše težnje, već se šepuri po Vilajetu kao da bi ti naši narodi stvarno trebalo da se vole, mire, posjećuju groblja, mezarja, opraštaju jedni drugima... Uh, uh. “
„Onaj! Pa i mene taj nervira da bih ga najradije mlatnuo preko onih cvikera. Da mi samo hoće proći ispred tornja, već sam spremio praćku...“
„E da, i onda samo piljim u svoju stolicu i pitam se do kad će i kako će...“
„Znaš brate, možda postoji još mnogo stolica u svijetu kao što kažu, ali samo jednom dupe uživa. Kad sjedi na glavi svog naroda. Kako ti mrdneš dupetom, oni tako misle glavom. A tvoj prdež njima je najslađi miris. Eto, u tome je čar moje stolice i nijedna joj neće biti ravna. Džaba sve pare koje više ne znam gdje da uložim, imam ih ko pljeve...“ Vrač SRA gurnu mali prstić u nos, pa poče kopati. Onaj iz nepostojećeg blentiteta HRA se zagleda u minuli rad koji ovaj izvadi na svjetlo dana, pa sa uzdahom reče: „Tu smo isti, ako nisam čak i teži od tebe po lovi, ali stolica, bez nje će mi srce pući jednog dana...“
Pojavi se i vrač MRA.
„O čemu vi to.“
Kad mu ispričaše, ovaj ih umorno pogleda.
„Jah, insanu nije lahko. Samo, ja u posljednje vrijeme ne smijem puno mrdati dupetom, a pogotovo prditi, jer oni moji hajvančići odmah frkišu.“
Vrač SRA ga podsmješljivo pogleda: “Ti si budala, a vjerovatno ti je i razmak između prdeža bio predugačak. Zapamti da je čist zrak poguban za njih, odmah povilene. Do tebe je, moj jarane...“
Malo dalje, Poglavica Trifun se namjesti u jednu ležaljku, pa pođe da posmatra okolne brežuljke kroz dvogled.
„Gdje ste stali“, upita vračeve.
„Ja budale, pa vidiš da ležimo“, oglasi se već pospanim glasom vrač SRA.
„Ajde onda da spavamo, vraču HRA, dođi da ti položim glavu na stomak. Uvijek naljepše zaspem u tvom krilu“, zjevnu i vrač MRA.
Kad se probudiše, pođoše da pričaju o porodičnim investicijama, omiljenim jelima, probavnom traktu i taman su došli do razgovora koji je after shav najbolji, kada se Poglavica Trifun umješa, tvrdeći da je najbolji Kenzo. Nastade žustra prepirka, u kojoj je najglasniji bio vrač SRA. „Ne, ne i ne“, gotovo je urlao, „najbolji je Pino silvestre, taj očaravajući miris borova.“
„Ali ti, ti tako zaostao, ti mora koriguje svoja stav, pa to bila moderna prije pedest godina.“
„Ja zaostao, ti meni kažeš da ja mjenjam svoje stavove, e neću...“
„Ti mene hoće razljutiti...i ti mene provocira stalno kad ja reći da je bolji Kenzo, a ako se ja razljutiti, ti poslije bude plakala.“
Ovaj se pridiže sa trave i iste sekunde začu kako njegova balzamovana stolica negdje u daljini krcka. O moj bože, pomisli, zar i ovdje u ovoj idili...
„Nemoj da se joguniš brate vraču. Reci mu da je bolji Kenzo, ‘ajde bolan, što te košta. Jer, što bi mi bez tebe, ku-kuuu“, zaridaše preostala dvojica sa trave.
„Kako mislite bez mene. Bez mene svijet prestaje da postoji. Neće mene ovaj prekidati u pola posla. Pa ja i dalje gradim...“
„Samo se ti joguni, ja tebi kazala, Kenzo, Kenzo...“
Vrač SRA zaćuta na momenat i pade mu na um da bi trebalo da nazove one s druge strane Rijeke i pripupita ih koji je after shaw bolji, taj đavolji Kenzo, nikad čuo, ili onaj njegov Pino silvestre. Onda se naglo snuždi. Sjeti se kako su ga nedavno nasankali. Dozvolio im je da koriste njegovu sopstvenu WC šolju za svoja sranja, sljedeći praksu prethodnih vračeva. I tako je to išlo redovno, srali su kao grlice, a onda odjednom ustvrdiše da oni u njegovu WC šolju nisu nikad srali. Nisu! Tačnije, samo su pišali. I to tu i tamo. A lično je vidio kolika su im govna i osjetio kako zaudaraju, jer ti ni prozore nakon sranja nisu htjeli da otvore. A kamoli da puste vodu. A kada bi on bio njihov gost, dobivao bi na korištenje malecnu WC šolju koju su valjda namjenili za služinčad! I svaki put su ga podsjećali da bude tih, da ne prdi puno pod njihovim krovom, a kamoli da zaudara. On ih je sve slušao i to nekako slasno, stiskao bi se do prsnuća da kakav prdež ne bi narušio idilu njihovih odnosa. Ta nije prošlo mnogo od kada je šorao po kukuruzima ili srao po poljima brišući guzicu obližnjim lišćem. Doduše, tad je mogao da prdi koliko ga volja, ali sve ima svoju cijenu. Ali, sad ga pretjeraše. Jasno su mu poručili da je najveći seronja on i da sad treba da počisti i njihova govna. Pogleda u vrača iz blentiteta HRA i učini mu se da mu ovaj čita misli. I u trenu, pročita mu u očima duboko saosjećanje. Sjeti se da je koliko juče svratio do njega i vidio ga kako u gumenim rukavicama čisti WC šolju. Jest jest, i čuo ga je kako kaže: „Tolika govna mi natovariše na glavu, a sad nikom ništa.“ Priđe mu i zagrli ga. Zaplakoše obojica, a onda obrisaše suze jedan drugom odlučnim kretnjama, uhvatiše se za ruke i krenuše za prvi grm. Kada prva govna padoše na travu, osjetiše olakšanje istovremeno. Vrač blentiteta MRA koji je pošao za njima, pogleda ih nekako zbunjeno, a oni se sjetiše da i on garant ima nekih govana viška, pa se malo razmaknuše da ga propuste među sebe.
Malo dalje, Poglavica Trifun poče nešto da bilježi u svoj notes. Crvenom olovkom je podvukao dio u kojem je pisalo da pregovori između blentitetskih vračeva prolaze u najboljem redu. U odnosu na njegov stav prema after shavu, vrač SRA se i dalje joguni, napisa, nakon čega stavi tri upitnika. Ponovo uze dvogled. Zapilji se u jednu tačku na horizontu. Potom otkopča pantalone i zavuče se za prvi grm. Na um mu pade da bi se budući sastanci trebali održavati na pučini. Jer, tamo bi sranje bilo lakše, zamisli se. Ali, šta je tu je.
***
Dursuma se klatila u tramvaju pritisnuta putnicima, kada je opet osjetila da joj dolazi ono. Počela je nekontrolisano da drhti. Kada je nekom stala na nogu, glas ju je već izdavao. „Oprostite, navikao sam na Plavi vlak“, procijedilo je iz nje, a ženi na čijoj nozi je stajala su se oči raširile od ushićenja. Taj glas, taj glas, mislila je nana iz okoline Visokog, a njoj godinama divane da je ON mrtav. Ali, nije bilo vremena. Dursuma je na prvoj stanici izletila van. Imala je tek toliko vremena da koliko je noge nose otrči niz ulicu. Kada je banula kroz vrata, prodahtala je:
„Ah, moja noga. Uvijek je tako uoči promjene vremena“, i sručila se na stolicu. U tom času, Suvonjavi se okrenuo i uhvatio se za glavu.
„O ne, ne opet.“
Zato je Luks bio ozaren. Zaletio se i jelenskim skokom joj uletio u krilo.
Dursuma je kružila pogledom po prisutnima, a onda joj je licom preletio osmijeh. Đipila je na noge, nakon čega je Luks otresao na pod i pošla prema uglu. Lijepa Hatka koja je stajala pored Brigadira, na svoj užas osjetila je ruke na svojim grudima.
„Druže Tito, sad ste stvarno pretjerali, i to u vašim godinama“, prasnuo je Brigadir i odgurnuo uzdrhtalu Dursumu nazad na stolicu.
„Zašto ti je mila kćeri jelek raskopčan...“
„Druže Stari, kakve su ovo gluposti, spopadate tu naše drugarice...“, ljutito će Suvonjavi.
„Ne ljutite se drugovi. Nisam ni sam znao koliko sam i poslije sebe ja, dok nisam vidio ovakvu ljepotu. Dobro, dobro, neću više...“
„Pa bar ste vi druže Tito imali toliko žena“, nasmija se Risto.
„Žena nikada nije dosta. Sad me slušajte dobro. Kao što znate, istorijski preduslovi se moraju ostvariti da bi se netko pomolio, znači i ja sam onomad nastajao u periodu određenih društvenih uslovljenosti. Mislim, bio sam i ranije, ali, tada sam se formirao u ličnost koja uporedo sa nastankom utiče na društvena zbivanja...“
„Ama, druže Tito, niste na kongresu KPJ, šta vi to nama hoćete reći, šta ste tu rastegli...“, nestrpljivo ga prekinu Suvonjavi.
„Polako druže. Dakle, ja sam se nekako opet pomolio u određenom društvenom procjepu. Sad, ovaj ovdje u Vilajetu je ogroman, kao ona crna rupa u svemiru...„ glas mu načas zamuknu.
„Ja bih vas zamolio da nam se obraćate isključivo sa partizasnkog stajališta, jer što se tiče komunista...“, iskoristi Suvonjavi nastalu pauzu, ali i sam naglo zaćuta, jer ga Prevodilac svom snagom nagazi po nozi i dade mu prstom znak da ćuti.
„Teško vam je, nekad pomislim teže no nama onda na Sutjesci. 1* Bili smo opkoljeni sa svih strana, ginulo se, svud unaokolo dokle je pogled dopirao krv i glib. Bili su to najteži dani u mom životu. Vilajet je jedna velika Sutjeska. Mi, koji smo preživjeli, tad smo prošli kroz obruč. Tu je ili ili, ovamo smrt, a ako čovjek pokuša ima već neke šanse. Kod vas je sada slično. Nemate što izgubiti. Ili ćete lagano umirati u ovom vašem iscrpljujućem obruču, ili ćete probati da se izvučete iz njega...“
„Ja bih ako treba i umro u Hatkinom obruču, ali ta ni ne haje za mene“, kroz uzdah će Risto, a Brigadir steže zube i podiže šaku kao znak upozorenja.
„Pustite druga Tita da nam kaže što ima“, umješa se Vlatko.
„Ma znamo mi sve to što on priča“, ne može se suzdržati Suvonjavi.
„Pa, gdje vam je onda revolucionarni žar. Ćutite i trpite, kao što kažu oni u dubiozi skroz...“
„Dubiozi kolektiv *2, druže Tito“, ispravi ga Vlatko.
„Dobro, mada bih ja rekao da je ovdje dubioza skroz. Dakle drugovi, partizani i ja smo se protiv mnogo nadmoćnijeg neprijatelja izborili zato što smo vjerovali da možemo i što smo htjeli... I to baš najviše u ovom Vilajetu. Često sam se pitao odakle tom jadnom, bosom, golom i gladnom vilajetskom narodu takva izdržljivost. *3 Ali je postojala. A vi, vi ste potomci upravo tih ljudi. Drugovi, ja sam jednostavno morao ponovo doći među vas. Vi ste me, ako ćemo pravo i dozvali.“
„Niko vas nije zvao, ova luda Dursuma je pobenavila načisto, garant od gladi. I oni što im gata joj duguju“, ovaj put, Suvonjavi se izmače kako bi izbjegao Prevodiočev đon.
„Ti si se mali pravo uskoprcao. Sad ću da vam svima objasnim.Uvijek sam tamo gdje su gladni i prezreni. Bio sam topovsko meso za jednu propalu carevinu, obespravljeni radnik u truloj kraljevini, komunista i zatvorenik za vrijeme diktature, revolucionar, pokrenuo sam ustanak protiv sile kao što je bila Hitlerova Njemačka, a u miru sam se borio i protiv ruske tiranije. Ako neko misli da mi je bilo lako dok sam vladao, ljuto se vara. Trebalo je ujediniti sve te različitosti, mentalitete, raznolike prošlosti, a bilo je tako puno gluposti, neznanja, malograđanštine, uspavanih strasti. Tek ponekad, bilo je lijepo“, užagreni pogled opet upilji prema lijepoj Hatki, ali se Brigadir upozoravajuće nakašlja.
Suvonjavi za to vrijeme nervozno puši.
„Druže Stari, sad vas napadaju više no na Sutjesci. Krivi ste i za ono što je bilo u kamenom dobu. Ako se nekom žena kurva, vi ste krivi, ako neko pije i tuče ženu, opet ste vi krivi, ako nije rodila ljetina, opet vas psuju. Srbi kažu da ste preferirali Hrvarima, Hrvati da ste bili skloni Srbima, Muslimanima je svejedno kome ste od ovih bili više skloni, njima kažu niste nikako ...“, javi se Risto.
„I za mog vakta, mnogi su živjeli u prvoj polovini XIX stoljeća sa svim svojim glupostima. Istina je da ja nemam mira, jer se sve ono za šta sam se borio, rastače“, pri tom baci pogled na Suvonjavog i njegova stegnuta usta, „priznaćete mi bar ratni partizanski staž, dakle od 1941.-1945. Nemam mira i zato sam ovdje, a nemaju ni sve one sjeni dole na Sutjesci, Neretvi, Zelengori, Kozari.“
Svi ćute i lagano tonu u glas koji ih obavija.
„Tu sam zbog vas, drugovi melezi. Pojeli ste kašu, koju su drugi zakuhali. Perfidno su vas baš ovdje razarali da pokažu kako je moja i ideja svih pravdoljubivih ljudi bila utopija. *4 Nije ni čudno što su vas zaplašili, umalo da nestanete sa lica zemlje. Izgleda da sam potcijenio te imperijalističke težnje vaših susjeda, tu zapretenu nacionalističku pomamu, koju su povampirili tobožnji akademici. A tu bljuvotinu kojom su oni posipali ovo tle povratili su oni koji su hinili da spavaju dok sam vladao. Bilo je to bure baruta na kojem smo svi spavali. Baš kao što je govorio i moj dragi drug Fritz, najpametniji čovjek kojeg sam ikad u životu sreo.“ *5
Lijepa Hatka zašmrca.
„Načinjena vam je užasna nepravda, vama više no ikom drugom. Poniženi ste i iskasapljeni u zemlji koju više ne prepoznajete. Plaše vas jedne drugima. Okrenuli su vas jedne protiv drugih, okrenuli su vas protiv sebe samih.“
Vlatko poče nervozno da krši prste.
„Jeste, jeste tako, čim malo popijem, svi mi kažu da se okrećem sam protiv sebe...“, svi se okrenuše prema prilici u štraftastoj pidžami.
„Boško, ko te pustio iz bolnice sa upalom pluća. I, opet si pio, u takvom stanju...“, strogo ga upita Suvonjavi.
„Pa doktor me pustio, rekao sam da imam partizanski sastanak.“
„Ti nisi normalan, i šta ti je on na to odgovorio.“
„Da je buncanje normalno kod pneumonije. Iskoristio sam priliku dok je kresao sestru da nagulim.“
„Prošli put si zaspao pijan u snijegu, jedva smo te spasili. Risto, vodi ga u bolnicu.“
„Nije Boško pijan, nije Boško pijan“, pođe se otimati, ali ga Risto izvede.
Vlatko pogleda prema ispijenoj Dursumi.
„Druže Tito, nastavite.“
„Vama melezima netko uvijek nešto prigovara. Nigdje vas dobro ne primaju, ni sa jedne ni sa druge strane Rijeke, izuzev kad im trebate za potkusurivanje. Sve sam ja to već znao i kazao još 1943. u Jajcu. *6 Nažalost, ni vilajetskim vračevima nikad nije bilo stalo do vas. To su vam skoro dvije decenije iste guzice koje vas i dalje tlače. Bacaju vam prašinu u oči da bi vas lakše pokrali. Da vam iskreno kažem drugovi, nitko nikad ne bi povjerovao da se toliko može krasti u ovom malom Vilajetu. A to nije vaš jedini problem. Jer, i ovi bjelosvjetski jebivjetri sortirani od trećerazrednih političara, ne pogodiše nijednu metu. Nit' spriječiše rat, nit' za mira uspostaviše neki normalan poredak. Fućka im se za vama, najblaže rečeno. Vi ste propali projekat, ako su ikad i mislili ozbiljno da rade na vama. Što je Vilajet, neka mi netko kaže.“
„Zemlja čiju himnu niko ne zna ni zviždukati“, podiže dva prsta Brigadir.
„Jadna tobožnja država koju su ustoličili oni koji su je rasturili...“ javi se i Prevodilac.
„Zemlja puna mina...“
„I gladi...“
„Potrošenih donacija...“
„Neviđeno visokih poslaničkih plata, troškova reprezentacije, pokradenih privatizacionih fondova, opljačkanih preduzeća...“
„Pocijepana na blentitete, sa tri jezika...“
„Dosta je drugovi. Vilajet pati skupa sa vama. Kažu vrli znalci da je zadnja etapa socijalizma nacionalizam. Pa evo, vi ste već u tlačiteljskoj fazi prve, pljačkaške faze kapitalizma, pa što ne zgasnu taj nacionalizam...“
„Druže Tito, moj sokole, druže Tito ljubičice bijela, tebe voli omladina cijela...“
Svi se zapanjeno okrenuše prema nani, koja je prateći Dursumu uletila u garažu, a da je niko nije primijetio. Oči su joj sijale, a ruke je prinijela ka Dursuminom izobličenom licu.
„Omladina, e baš si mi ti neka omladinka“, podsmjehnu se Suvonjavi.
Ova se okrenu i u hipu mu odalami šamarčinu.
„Sram da te bude. Četiri godine je nana sa partizanima bazala po vilajetskim gudurama. U Tita su ove moje oči samo gledale tamo na Sutjesci, u onom paklu. A kad sam imala tifus na Neretvi, on me spasio, on je izdao naređenje da nijedan ranjenik ne smije pasti u ruke neprijatelju...“
Nana ide polako oko Dursume, pa je čvrsto zagrli i poljubi u čelo.
„Druže Tito, stavljam vam se na raspolaganje. Nana Nafa, snajperista.“
„De bolan nano, koji ti je đavo“, prodra se Suvonjavi.
„Slušaj ti picopjevac, nemaš ti pojma koliko sam ja neprijateljske gamadi skinula kroz svoj nišan, niti koliko je hrabar komandant i borac bio drug Stari. I ako progovoriš još jednu koja nije na mjestu, ova čvornovata ruka će te odalamiti i preko drugog obraza“, sjede do Dursume, držeći je za ruke.
„Partizanko Nafo, pa to si ti. Nisam te prepoznao. Drugovi, ne zna se je li bila hrabrija ili ljepša. Duge, guste kose, izvijenih obrva, oblih kukova i jedrih...“
„Druže Tito, ko o čemu, vi o...“, prekinu ga Brigadir.
„A zašto su ti kose pobijelile drugarice...“
„Od peruti“, javi se Risto sa vrata, ali odmah zaćuta kad ga nana Nafa prostrijeli pogledom.
„E moj druže komandante, ljepoto moja, od muke sam pobijelila...“
„A nisi od godina“, upade joj Prevodilac u riječ, ali nana samo podiže srednji prst u pravcu glasa i nastavi:
„E, druže Tito, da nam je sad Prva proleterska, pa da rastjeramo ove domaće izdajnike što nam piju krv u Vilajetu, na čelu sa vračevima, popovima, hodžama...“, stade da uzme daha.
„Druže Tito, ovako dalje ne ide, dogorilo je do lakata. Šta da radimo“, Brigadir pročisti grlo.
Suvonjavi podiže ruku.
„Prije nego što bilo šta kažete druže Tito, molim vas da ponovo naglasite da li nam dijelite savjete kao partizan ili komunista...“
„A što ti misliš uskoprcani. Da ja sad ne bih volio da na nekom oblačiću sviram harfu i odmaram. Već stojim, ovaj sjedim tu sa vama napet i nesretan kao onda kada sam sa dvanaest hiljada ljudi smišljao kako da oslobodim okupiranu zemlju, onu od Vardara, pa do Triglava, znate već...“
„Znamo, pamti nana plemenitu istoriju i to onu što je očima gledala i borila se za nju. Ovi mladi su malo nervozni, ali nemojte im zamjeriti. Oni bi kanda nešto htjeli, a ne znaju kako... Samo, dobri su to melezi.“
„Znam. Zato im i želim pomoći. Morate naći svoj put, jer moj vakat je prošao. Ostavljam vam u amanet i na raspolaganje sebe iz najboljih godina. Neka vam taj moj dio teče kroz vene...“
„He, he druže Stari. Teče, nije da ne teče kroz vene, eto, mene zovu pastuv...“
„Drug Tito nije mislio na takve tokove i to tamo gdje ti misliš“, oštro će Suvonjavi u pravcu cerekanja.
„A na šta je mislio onda. Povalio je više žena, no što si ti ispušio cigareta. I sad mu se motaju po glavi, a trebao bi biti mrtav i bjel i sve to, prah, prašina...“
„Ne svađajte se drugovi, žene su čudesne i nema ništa loše ni u tim tokovima. Naprotiv. Svaka mi je borba protiv neprijatelja bila manje teška nakon što bih imao kakvo neposredno iskustvo prije toga. Da naslonim glavu na oble grudi obamro od užitka i zaspim snom pravednika mrseći joj uvojke...“
„Dosta...“
„Meni nikad dosta.“
„Ma, ja sam Dosta iz tornja, radim kod onog vukodlaka. Jedva uhvatih onaj jutarnji da ne zakasnim.“
„Zornjak.“
„Ma jok druže Tito, već voz, žurila sam na sastanak. A vi tako lijepo pričate. Nastavite.“
„A da. Dakle, potreba da se ustane protiv sile i nepravde nije prošla. Govorim vam kao čovjek i revolucionar. Trgnite se drugovi! Probudite! Gore vam ne može biti. Nemam ja nažalost čarobni štapić. Put vam neće biti lak, pljuvaće vas, napadati, prijetiti... Guraće vas i dalje u torove... Nemam recept kako ćete se vi izboriti za vaš Vilajet, koji neće biti ni po babi, ni po stričevima, već vaš. Ni srpski, ni hrvatski, ni muslimanski, a i srpski i hrvatski i muslimanski. * 7 Ukratko, dostojno i pravdoljubivo mjesto za sve meleze. Gdje nećete biti gladni i prezreni, puka siročad...“
Suvonjavi prevrnu očima, ali ga Vlatko prostrijeli pogledom.
„Nitko ni meni nije govorio kako, tamo na Sutjesci, u onom vražjem tjesnacu. Niti na Neretvi, bilo gdje... A našao sam put. Vi imate jednu prednost, volite Vilajet za razliku od onih koji vladaju, a kada se voli, brda se pomjeraju. Samo, nemojte sjediti tako bespomoćno, ćutati i trpiti. Biti melez je i najljepše i najteže. Imate najljepšu boju... duše. Mogu vam samo reći: Naprijed!“
„Jeste, dijete je bila Perka tad na Kozari, vidjela je Perka. Bolje grob nego rob, druže Tito!“
Svi se okrenuše prema Perki, koja je džogerom mlatila po linoleumu.
„Perka, bog te ne ubio, šta radiš“, zagrajaše u glas.
„Pa neće valjda naša dika, naš Tito sjediti dok se oko njega kote pacovi“, nastavi rifljati pod.
„Ali druže Tito, vi ste bili pojava, karizmatik, vizionar. Neko treba da bude vođa“, nemoćno će Brigadir.
„Samo vi širom otvorite oči, pojaviće se već neko ko će zajedno sa vama da se bori protiv ovog mraka. Doći će lučonoša, ali nemojte propustiti da tada budete budni,“ utiša glas: „A možda je taj neko već tu, jedan od vas samih.“
„Evo, ja ću da komandujem i u roku od 24 sata nabaviću dovoljno oružja da ću naoružati jednu brigadu. Nije žetva uvijek žetva“, *8 nana ustade.
„De bona nano, ajde kući i mjesi pite“, dreknu Suvonjavi.
„Mali, ti si opet nervozan, a ako te ja zamjesim po zubima...“
Nastade komešanje.
„Druže Tito, raportiram da je akcija Prašnjavi kasetofon uspjela. Postavili smo na desetine CD-ova u bogomolje koje niču kao pečurke poslije kiše. Vaše i naše partizanske pjesme se sad mogu čuti u najneočekivanijim momentima“, ponosno izbifla Stana sa knedlom u grlu. Sve vrijeme je opčinjeno gledala u Dursumu iz koje se izvijao glas, od kojeg ju je podilazila neslućena milina. Nikada nije ni sanjala da će se na ovakav način obraćati najvećem sinu svih naroda, pomisli, te zaključi da su čudni putevi partizanski.
Milun priđe i zadiže košulju da pokaže skrivene CD-ove. Stana porumeni, a Dursuma se naglo uspravi i privi uz njega. Svi se zapanjiše, a Stana stade ispred Miluna i ošamari Dursumu.
„Izvini druže Tito, ali ovaj drug je moj“, procijedi i pognu glavu.
Dursuma je pogleda zabezeknuto.
„Da li si ti normalna“, progovori uobičajenim glasom i svi odahnuše.
„Jao drugarice Dursuma, izvinite“, uspetlja se Stana.
Dursuma popravi cicanu suknju i pođe prema vratima garaže.
„Sad me i šamarate, ali, slaba sam na vas. I ova seansa je bila džabe“, reče i izađe.
***
***
Huči teče Sutjeska...
Dursuma je podvila rub svoje cicane suknje i sjela na travu. Kada je podigla pogled ugledala je Luksa. Klatio se oko Vlatkovih i Maričinih nogu. Glavni inspektor i Inspektor išli su ruku pod ruku. Dok su domar Vito i hausmajstor Miko nešto živo razgovarali, uz Mikino pljuckanje duvana kroz prazninu između jedinice i četvorke, obgrljen sa ženom u crvenoj haljini, Huso je stajao i posmatrao Vučevo u daljini. Na leđima mu se ugnjezdio sin. Perka je mela stepenice oko spomenika i dizala neviđenu prašinu, ali se niko nije usudio pobuniti. Držeći se čvrsto oko Milunovog struka, Stana je bacala nepovjerljive poglede prema Dursumi. Sa rukama punim poljskog cvijeća, prema njima je išla Merima, dok ju je Omer pratio u stopu. Saborci Husinog dide, Mujo i Fahro podupirali su se o štapove dok su sa uzdahom posmatrali okolna brda.
Takođe bacajući nepovjerljive poglede prema Dursumi, lijepa Hatka je stajala malo dalje. Ali, ova je bila mirna.
Malo dalje, pojavio se jedan đakon. Niko se nije iznenadio ni kada se habit pomolio kroz ustalasano cvjetno polje. Za njima je sva uspuhana trčala Dosta, koja je teglila torbu punu termosica i svako malo pitala jesu li za mješovinu ili šipek. Na jednom stepeniku sjedio je Vujasin, pišući: „Uticaj NOB-a na meleze u Vilajetu nakon Debilskog sporazuma.“ Niko je zviždukao i bacao zaljubljene poglede ka Hatki, koja je počela da rumeni. Stanoviti Jozo iz zaseoka M., u hipu povika: „Smrt fašizmu drugovi melezi“, a iz svih grla zagrmi: „Sloboda narodu!“
Kada se pomolio policajac Remzo, svi su zapljeskali.
„Ko je ono matere ti, divi ga što šepusa“, gurnu jaran Husu, prekinuvši isprobavanje trzalice na gitari.
„Ja vidi ga bona, pa naš hodža iz Podbriježja 1*. Onaj što mi je donio neke šećerleme dok sam ležao nakon sunećenja. Uh, i sad me ćuna zaboli kad se sjetim brice i njegove britve, mada sam tad imao jedva četiri-pet godina“, viknu Huso.
„Šta je mali, lako je rezati kad ima viška, mašala“, prodahta hodža, pa sjede na prvi stepenik. “Kažu, ne valja Tito i njegov vakat, ma meni je vala bilo dobro. Dobro bilo narodu, odmah je dobro bilo i meni.“
„Što tebe bona otjeraše u penziju“, munu ga lagano u rebra Husin jaran Mirso.
„A što, što sam vidio da ovi novi misle da je Allah u džamiji, i to u što većoj, a za sirotinju ni ne mare. I što sam vik'o da treba praviti tvornice, bolnice, a ne na svakom ćošku munare, jah, jah.“
„Inšallah *2“, potapša ga ovaj po ramenu.
„Dijete moje, nisam ti ja neki učen čovjek, ali za mene je Kur'an vazda bio svetinja koja priča o samilosti i o dobroti među ljudima. Tako sam i kazivao za svog vakta. Dođoše sad neki novi, sve se kao nešto razumiju u svetu knjigu i imaju neke visoke škole, ali im je jezik pogan k'o kod zmije“, hodža odjednom skoči i mahnu prema habitu.
„Vidi ga“, pokaza rukom: „Eno onaj tamo debeli, naš Crveni fratar, mašala koliki je. Taj vam vazda govori da božja vjera nije koja razdiobe među nas sije, jer vjera prava sjedinjava... A što taj voli meleze zlodusima usprkos...“ *3, mahnu ovom da priđe.
„Ja opet tražio boga u crkvi, a braćo, tamo ga je najmanje“, đakon će iza njihovih leđa, nakon čega sjede pored njih. „Sprdaju se sa mnom i šalju me u isposnike kad ih pitam zašto prave tolike crkve i kamče visoke priloge. Crkve su nam kao komunalije, te daj za ovo, daj za ono. A kad pomenem kako se lično bogate, pored toliko sirotinje napolju, samo što me ne linčuju.“
„Je l’ se to vi spremate za Eurosong“, viknu im Haso.
„Šta ti je mulac, o čemu ti to“, dreknu hodža.
„Ja bogami gled'o spot na TV-u, isto vi, de Mirso zasviraj...“, mahnu prema jaranu sa gitarom.
„Ček, ček, ovaj spot će biti još bolji“, nasmija se Huso i prigrli rabina koji se pojavio iz polja. „Evo našeg magida.” *4
Ovaj sjede na stepenik, pogleda ih i samo reče: „Svi smo mi Abrahamova djeca, pa nek' priča šta god ko hoće. Povezani i isprepleteni. Vi znate šta je moj narod preturio preko glave od postanka, kao da nas nijedna nevolja nije mogla zaobići. Ali opstašmo. Gotovo smo istrebljeni u onom ratu, ali preživismo. I u partizanima smo bili, pjesme o nama su spjevane. A sad smo s vama ovdje, i sami melezi u jedinoj zemlji koju imamo, Vilajetu.“
Hodža, đakon i habit ustadoše na noge i istovremeno pružiše ruke prema rabinu.
“Pred vašom patnjom možemo samo da ćutimo postiđeno. Ali, kako si i ti jedan od nas, meleza, tvoje riječi nam dođu kao melem i znak da neće ova i bosa i prkosna nestati. Nikad! U to ime da pljusnemo po jednu. Mali, daj pljosku.“
Đakon iza pasa izvadi pljosku i svi potegnuše pomalo.
„Evo i mene, evo i mene“, dahćući im priđe nana Nafa iz okoline Visokog.
„E jadi moji, kunem se Titom da ove sjeni što lebde iznad rijeke nisu uzalud dale život onomad. Ponovo ćemo mi u boj...“
„Kako nano, kad ti je duša u nosu“, namignu joj Niko.
„E, dok je još u nosu, mogu i da je istjeram nekom iz nosa. Valja nama opet protiv neprijatelja.“
Inspektor se osmjehnu kada se na nebu pojavi cesna.
Hermina G., se ponadala da ovaj put niko neće pucati na nju. Kada je malo dalje ugledala još dvije cesne, počela je da se okreće u zraku od sreće. Harun i Ron su učinili isto, primjetivši je.
„Pobogu, gdje si do sada, što ti je cesna tako izgrebana“, upita je Harun malo kasnije, dok su sve troje ležali, ispruženi na travi.
„Mmm, došla sam preko Grmeča, i nisam vidjela jedno drvo...“
„Ali, zašto preko Grmeča“, prenerazi se sad i Rončilo, zvani Ron.
„Pa ne znam, malo sam zalutala.“
„Dobro je da nisi stigla preko K2“ *4, nasmija se Harun.
„Umalo“, zasmija se i Hermina, otkrivajući po ko zna koji put svoje dražesne sjekutiće.
„Sjećaš li se ti Rone da je Hermina vazda do Dubrovnika putovala preko Kupresa, jer bi fulila put preko Makljena...“
„Ma, de sad...“
„A vraćala se preko Konjica i Glavnog grada do njene bajne...“, Rončilo će.
„Prestanite vas dvojica, ja uvijek stignem, u mom neredu kao što vidite ima i nekog reda.“
Jedno vrijeme ćute i gledaju u nebo.
„Ovo je čini mi se gore do onda partizanima. Mislim gore, jer mi neprijatelja ne vidimo, a opkolio nas je. Ogradili su nas nevidljivim bodljikavim žicama, dok hiljade mehanizama danonoćno rade na našem razdvajanju i naravno pljačkanju“, Hermina će nešto ozbiljnijim glasom.
„Da, ne nadlijeću nas avioni, mada si i ti, tako spretna kakvom te je bog dao, bila opasnost za glave ovih naših drugova“, Ron se nasmija izazivajući je.
„Recimo da je ovo polje naših snova“,*5 uzdahnu Harun.
„Mi smo apatridi na izvjestan način. Vi tamo, mi ovdje“, Hermina pokaza rukom na ljude okolo.
„Samo“, nastavi potom, „bojim se da nema te bodljikave žice koja će nas podijeliti. Imamo zajedničke emocije i naša sjećanja. Gdje god da smo, melezi smo i Vilajet u malom. Rekla bih da je naljepši Vilajet tu“, pokaza na svoje srce.
„Slažem se Hermina, prizor je veličanstven“, odmjeri je Rončilo podbočen na lakat, na šta mu ona opali klepku.
„Rončilo zvani Rone, sad je vala dosta.“
Ustade i pruži ruke njima dvojici koji skočiše sa trave. Potom sve troje pronađoše tanke ožiljke na dlanovima i zagrliše se. Harun izvi jednu ruku da mahne Husi koji se jedva odvojio od Hase. Žena u crvenoj pripijenoj haljini, ugledavši Herminu lagano podiže obrvu, ali je Husino tapšanje po stražnjici umiri.
Jarani su opčinjeno piljili u Herminu.
„Huso, matere ti, jesu li joj stvarno različite“, šaptali su mu na uho.
„De bona, dosta više s tim vašim marifetlucima.“
Remzo ih sve utiša pokretom ruke. Stade u procjep u spomeniku.
Progovori gromkim glasom:
„Kamo ga Miso prenijela?
U kom
Svijetu živi? Od čega je bora
Na čelu i grč oko tvrdih
usta?
Al’ grmnu grom na vrhu
planinskome,
I vjetar duhnu, i magla se
dignu
Zakrešti oro pod oblakom,
zasja
Sunce što slavno sja i hrani
i grije,
I Titov glas se prosu, ko dažd
na izmučenu čeljad, uvijek
žednu
Njegovih riječi:
„Napr’jed!”
******
„Naprijed“, skoči nana Nafa na noge, te povika: „Za mnom, drugovi..“
„Stani bona nano, hoće te još srce otresti“, uhvati je Haso za ruku.
„Dijete, mi smo ovdje svi naprijed, ali ima i onih koji su iza. A nana još iz onog rata zna da nema ništa dok se ne digne i selo i grad...“
Svi gledaju u nanu, jedino Hermina pilji u obližnje drvo. Zaklela bi se da ga je na čas vidjela tamo ispod krošnje, odlučnog, hrabrog, ali i zabrinutog, uoči velike bitke. A oko njega na hiljade sjenki, koje lebde iz imena, uklesanih u kamen. Protrlja oči, a onda kao hipnotisana pođe prema drvetu.
„Đe si ti to pošla omladinko, ako te imalo ispustimo iz vida osvanućeš sutra na Triglavu“, pozva je Harun, ali ona samo odmahnu rukom i produži.
Pogled joj pade na nešto što je svjetlucalo u travi. Saže se i ugleda zvijezdu petokraku, pohabanu i izgaženu, prekrivenu zemljom i lišajem. Nakon što je malo očisti, gurnu petokraku u džep.
„Vidjela sam komandanta“, reče kad se vratila.
„Je l’ komandanta Marka. Njuška li Flok oko njega...”, namignu joj Harun.
«Nije bio Flok, ali je zato pored njega bio Luks, njegov pas.»
«Njega si vidjela, pa sad me ne čudi što te vrač nazvao vješticom.»
«Jes’ to sigurna, baš on...», k’o malo se začudi Rončilo.
«Dašta je. A kako sam sigurna. Pa lijepo, oko njega ludnica živa, avioni, tenkovi, sa svih strana grmi, a njemu se pogled zakačio baš za, za...», tu zaćuta, spusti pogled i zakopča dugme, pokrivši tako dio grudi koji je izvirivao.
«Bravo, bravo. To, komandante. Znate što ga ja limvo. Trebalo je imati muda, pa osim toliko žena jebati i tolike neprijatelje. A ne kao ove naše pakašode kojima se diže samo kad nas treba jebati u zdrav mozak. Ali, vidjećemo ko će koga još jebati», ispali retorički rafal Rončilo, zvani Ron.
Za to vrijeme, Fata se obisnula Dursumi oko vrata i malo kasnije, njih dvije su sjedile na travi, sa razbacanim tarotom ispred.
„Ako ova išta zna, Haso je najeb’o“, oglasi se Huso, a potom se začu smijeh.
„A ako ja išta vidim, a bojim se da vidim, i ti si najebala“, pokaza Harun rukom prema nebu.
Tada Hermina ugleda Oktopoda, kako joj maše iz svoje letilice.
***
Brigadir proviri kroz prozor.
„Ama drugovi, šta je ovo napolju.“
Svi se sjuriše do prozora.
Suvonjavi popravi kapu na glavi i izađe.
„Ko ste vi“, upita masu.
„Mi smo druže penzioneri iz cijelog Vilajeta. Evo, donijeli smo i one što ne mogu hodati, izgladnjele i bolesne.“
„Šta radite ovdje.“
„Mi smo sužnji koje mori glad.“
Najstariji istupi.
„Druže, nama ne daju ni da pričamo, u blentitetu SRA je jedne godine, kada smo samo izašli da protegnemo noge do tadašnjeg vrača, bilo više policije nego nas. A od kada napraviše onaj toranj, stvari su još gore.“
Čuju se komešanje i povici iza.
Suvonjavi se prope na prste.
„Koji ste sad vi.“
„Mi smo ratni vojni invalidi. Rekoše da će sve narod pozlatiti i prevariše nas, drugovi. Mi gladujemo. I naša djeca su gladna.“
„A ko su ti iza vas sa koferima.“
„Mladi koji ne znaju šta da rade ovdje, naša mladost, naša nada, koja bi da otputuje u jednom pravcu, samo kada stignu oni bifokalni, ovaj geometrijski, mislim pirometrijski, to jest biometrijski pasoši... I svi mi što smo ostali i zaostali“, oglasi se neko.
Suvonjavi povika koliko ga grlo nosi.
„Hoćemo li drugovi melezi!“
„Hoćemo!“
„Možemo li drugovi melezi.“
„Možemo!“
***
„Babo, babo, kada će sloboda umjeti da pjeva, kao što su sužnji pjevali o njoj.“
Huso pogladi dijete po glavi.
„Jednog dana sine, jednog lijepog dana kada Vilajet probehara.“
„A kad će to biti, babo.“
„Kad se melezi probude, sine.“
„A šta sada rade melezi, babo.“
„Bude se sine, bude se.“
Banjaluka, juni 2009.godine
Comments
Post a Comment