IN MEMORIAM: Radomir Konstantinović (1928. –2011. )
Prošle sedmice u Beogradu je umroRADOMIR KONSTANTINOVIĆ, jedan od najvećih intelektualnih umova moderne Evrope;Konstantinovićev odlazak srbijanski mediji i službena politika ispratili sutiho i sa prigušenim olakšanjem; naš suradnik, blizak prijatelj pokojnogKonstantinovića, piše zašto je ovaj vanvremenski pisac, filozof i esejistaostao jedan, jedinstven i neponovljiv
U beogradskom malom građanskomkrugu, dovoljnom jedino za čuvanje obraza, nakon Konstantinovićevog odlaskazauvek će ostati četiri slova – Rade, četiri slova od ljudske gromade, pisca,filozofa i mislioca, kritičara, izgleda nepresušne, srpske gluposti i – daupotrebim neprikladan, ali precizan i na bivšim jugoslovenskim prostorima veomarazumljiv izraz – seljačluka.
EGZIL I IZOLACIJA
Dvadesetsedmog oktobra fizičkinas je napustio Radomir Konstantinović (Subotica, 27. mart 1928.),najznačajnije intelektualno ime savremene srpske književnosti i filozofijekulture, pisac koji je predugo živeo u «unutrašnjem egzilu i izolaciji», kakopovodom vesti o smrti reče zajednički prijatelj pisac Filip David, koji spravom Konstantinovićev rečeni egzil i izolaciju naziva «kulturnim skandalom».Konstantinović je, kao romansijer koji pripada modernom evropskom duhu, svojim delimaobeležio značajne, prelomne periode u istoriji savremene srpske (ijugoslovenske) književnosti a njegovo najznačajnije delo svakako je Filozofijapalanke (1969.) kojom je zaparao kaljugu provincijalne svesti, ustajalemalograđanštine, tvrdi srpski tradicionalizam i na najbolji način označioboljku ogledanu u svemu palanačkom, ideal klasične bede, sentimentalizma isarkazma, neverništva, večite podređenosti i nedoraslosti, vrhunske banalnosti,ništavnosti tamnog vilajeta, tromost i oholost kao delanje zatvorenog svetapalanke, politički panađur (vašar), srpski nacional-fašizam…
Književni opus Konstantinovićevzaprema tridesetak tomova u kojima je vrh odavno prigrabila Filozofija palanke,filozofsko-esejističko delo obznanjeno najpre putem talasa Trećeg programaRadio Beograda, početkom avgusta 1969. godine. Nakon što je autor na radijuiščitao zamašan rukopis, knjiga je doživela još sedam izdanja, a poslednja tri(u izdanju Otkrovenja) u ukupnom tiražu od dvanaest hiljada primeraka. Knjigaje okarakterisana kao kultno štivo, ali ne i kod «pozvanih ocenjivača»,nacionalističko-fašistoidnom delu Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) injenom deseteračko-čobansko-patriotskom odeljenju – Udruženju književnikaSrbije. U prvoj velikosrpskoj složnoj bratiji onda i danas, kada fizički odlazi– muk, u drugoj su mu (Kalemar, Đoge, Noge, Kapori i ostala boranija) godinama,uz priproste ideološke presude, spočitavali nacionalnu izdaju i odmetništvo.Palančani, a ti su, osetili su da se o njima radi, njihovom čobansko-kalemarsko-palanačkomduhu i stvaralaštvu.
Milan Vlajčić, pozorišni, filmskii književni kritičar i dobar poznavalac Konstantinovićevog stvaralaštva, tvrdida Filozofija palanke i Biće i jezik (osmotomni rečnik srpske poezije,nedosegnuta analiza pevanja i mišljenja srpskih pesnika između dva svetskarata, dokumentovana i analitička kritika provincijalnog, malograđanskog ipalanačkog duha srpskog pesništva tog doba), njegovi osobeni romani, eseji itraktati, predstavljaju zavidan korpus «koji će i sledećim naraštajima bitidostojan izazov i visoka mera». Vlajčić dodaje da bi bilo nepravedno ostaviti usenci ostale knjige i radove ovog pisca. „Kao mlad pesnik objavio je zbirkuKuća bez krova (1951.). To je najava posleratnog srpskog modernizma, koju će Konstantinovićrazviti u romanima Daj nam danas (1954.), Mišolovka (1956.) i Čisti i prljavi(1958.), srodnim duhu francuskog Novog romana Mišela Bitora i Natali Sarot. Zaroman Izlazak, u kome govori o ispovesti Hristovog učenika Jude presamoubistva, 1960. dobija NIN-ovu nagradu, a kasnije biva proglašen za jedan oddeset najboljih romana sveukupne srpsko-hrvatske književnosti. Poslednji romanu nizu, Dekartova smrt (1996.), odlukom NIN-ovog žirija nije nominovan jer sesaznalo da bi pisac odbio da je primi. Od izuzetnih poduhvata valja izdvojitiAhasfer ili traktat o pivskoj boci (1964.) i Pentagram (1966.), koji sudoživeli veliko ćutanje. Prilikom osnivanja Beogradskog kruga (11. aprila1992.) Konstaninović je izgovorio svoj programski tekst o suočavanju saČudovištem, koji je postao temelj Nove Srbije. Sledi epistolarno-esejističkaknjiga Beket prijatelj (2000.), nakon čega se Konstantinović povukao, zaćutao.Njegovim povlačenjem okončana je epoha vrhunskih kriterija u stilu i piščevommoralu», kaže Vlajčić.
POZDRAV BORI ĆOSIĆU
Filip David, jedan od osnivačaBeogradskog kruga nezavisnih intelektualaca, kaže da KonstantinovićevaFilozofija palanke «bolje nego bilo koje drugo srpsko književno delo objašnjavasuštinu vladajućeg kulturnog modela, poreklo i pozadinu dominantnognacionalizma i dubinu moralnog pada većeg dela srpske inteligencije koji suokončani u ratnom razaranju i zločinu». «Bez poznavanja Konstantinovićevogdela», kaže David, «nije moguće razumeti tamne strane srpske intelektualneistorije, sve one stranputice i zablude koje su Srbiju dovele u tragičniistorijski i kulturni ćorsokak. Uvek je bio korak ispred ostalih, sa savršenimosećanjem za duh vremena. U siromašnoj i, u celini gledano, zatvorenojliteraturi on je duhom, temama, smelošću koju poseduju samo najhrabriji inajdarovitiji, otvarao put kojim se izlazilo iz parohijske isključivosti,malograđanskog mentaliteta samodovoljnosti, palanačke zatvorenosti. Radomirovamisao o nužnosti nacizma u duhu palanke pomogla nam je da prepoznamo situacijeu kojima trijumfuje palanačko mišljenje i protagoniste takvog mišljenja. A toznači lice i naličje naše katastrofe. Zajedno smo osnivali Nezavisne pisce,Beogradski krug i ovim je udruženjima upravo njegova tačno i savršeno preciznoizgovorena reč određivala smisao, duh i razlog postojanja». «Dao je najboljudefiniciju pojma Druga Srbija koja je osmislila rad Beogradskog kruga: DrugaSrbija je ona Srbija koja se ne miri sa zločinom», David navodiKonstantinovića.
U jednom od retkih intervjuadevedesetih Konstantinović kaže da je borba protiv nacionalizma – borba protivsamoće. «Zašto? Zato što je samoća egzistencijska forma totalitarizma, svakog,pa i ovoga nacionalističkog s početka devedesetih godina. Ovo što vam sad kažemrekao sam pre deset godina, na početku Druge Srbije. Beogradski krug bio jekrug spasonosnog prijateljstva, pa je zato, uistinu, bila privilegija naći se unjemu. Mislim na prijateljstvo, kao na privilegiju (valjda najveću od svihprivilegija). Ali, ne manje, mislim i na privilegiju manjine, neodvojivu odprivilegije prijateljstva. Ili, ako hoćete, na privilegiju marginalca. Zato štoje marginalnost duša istorije. Druga Srbija, dakle Srbija evropska, jestemarginalna Srbija, i dan-danas, i upravo kao takva, kao marginalna, jedina mogućabudućnost Srbije.»
Vest o smrti, u zanatskom smislu,nije baš «zalogaj» za novinara, novine, agenciju, bilo koji medij. Ipak, nemogu da ovde ne navedem da je Tanjug (Tajna agencija nove Jugoslavije, kumovaoMoša Pijade!) objavio da je preminuo (izvesni) Radomir Konstantinović u svojoj83. godini. Jedina preživela jugoslovenska tvorevina izvestila je pučanstvo daje (taj) Konstantinović objavio neke pesme početkom 50-ih, potom pareksperimentalnih romana, da bi se tokom 60-ih okrenuo esejistici. I da je danas(27. oktobra) umro. Nas koji smo ga bolje i duže poznavali zanimalo je da li ćese i u «ovom času» na Konstantinovića primeniti sitno sito. Zgaženi ineprofesionalni mediji imali su preča posla. Ćutanje, ponegde tek šapat.Najumnija i najčasnija srpska glava manje je važna od balvana na kosovskimprelazima krajnje poetičnih naziva – Jarinje i Brnjak, i njihoviminspiratorima, ministrima i «pregovaračima» sa sve bitangama koji se sada zovubiznismenima. Ili aktivnosti trenutno glavnog poslovođe ovdašnje ruskegubernije (Srbije), Aleksandra Konuzina…
Pre nego izbirljivoj bosanskojčitalačkoj publici prenesem eho sa odavanja počasti u Skupštini Grada (1. XI, u15 sati) nudim Konstantinovićev pozdrav Bori Ćosiću, izgovoren (1997.) ubioskopu Rex u beogradskoj Jevrejskoj ulici. «Divno je i tužno je i strašno štose ti i ja srećemo posle šest godina neviđenja, šest godina tvoga ali i mogastrahovanja, šest godina nacionalističko-rasističkog divljanja ovom zemljom. Divnoje i tužno i strašno dakle što se srećemo ovde u ulici Jevrejskoj. Ovde je mojazemlja koju da napustim nikad neću! Moja zemlja – Papo Haim, Darva Šandor,Katalin Jakob, sedeo sa mnom u klupi u trećem razredu gimnazije, Koen Haim,nosio naočale sa zlatnim okvirom, Holender Josip, Rubenović Jakob Džeki, debeliDžeki, dozvoljavao je da ga tapšemo po trbuhu i smejao se za to vreme i sav setresao i to je bio veličanstven prizor. I Baruh Isak i Meju Hajhain, pa PintoIsak, pa Sabo Josip, pa Tuvi Solomun, Kiš Martin i, najzad, Albahari Avram,njih trinaestorica pobijenih trinaestogodišnjaka, a bilo nas je u razredu, akose ne varam, trideset i dvojica. Nisu ova deca bila,ona jesu između ostalog i zato što ja jesam. Ja sam sada sva ta deca. Tvojtekst o Dekartovoj smrti koji pisao si u Berlinu, a koji pročitao sam jednenoći u mojoj opusteloj kući u ogromnom uzbuđenju za mene jeste, pre i poslesvega, ruka prijateljstva, pružena preko provalije od šest godina, koje godinestrahote i poniženja bile su za mene šest vekova. Posle svega što se ovdedogodilo i pred onim što će, bojim se, tek da nam se dogodi, imperativprijateljstva jeste jedini naš kategorički imperativ. Deco naša, dajte ruku,držačemo se za ruke protiv ovog zla, nismo sami. Mi smo zajedno, Papo Haim,Darva Šandor, Katalin Jakob…, Bora Ćosić, Rade Konstantinović.»
U TIŠINI POLUPRAZNE SALE
Iz unutrašnjeg egzila i izolacije izašao je sredinomposlednje decenije prošlog veka, kada je grešni i krvavi Beograd posetila«mešovita» (tako se govorilo) delegacija iz BiH. Koliko se sećam, stigli suTuzlaci Vehid Šehić, Ante Raos, Nada Mladina i Sarajlije – Slavko Šantić, BoroSpasojević, Vlatko Določek, Sead Fetahagić, Boro Bjelobrk (neka mi preskočenine zamere)… Konstantinović se ozario i otad datira njegovo iskreno i velikoprijateljovanje sa, nažalost, takođe pokojnim Fetahagićem.
Na sebi svojstven način osećao je Bosnu i saosećao sapatnjama njenih građana, pre svega Bošnjaka, najvećih stradalnika. Nekolikoputa je posetio Sarajevo i Mostar tokom bosanskog krvavog rata. Krenemo jednomprilikom, posle Dejtona, opet «mešovita» delegacija, Konstantinović, generalVeljko Miladinović, Sead Hadžović, Josip Rukavina, Slaviša Numić, JovicaVejnović, moja malenkost…, ali kod Zvornika – stop! Na drugoj strani Drine kažuda ima mnogo nesrba i nema druge – rikvers u Mali Zvornik. Zapravo, mi najpretreba da idemo u Tuzlu, ali Rade smišlja plan da nas dvojica pređemo most ipripretimo «karadžićevcima» frkom, pisanijama po novinama… Razdrljeni šef smene(sa tri raskopčana dugmeta na košulji i veoma znojavim grudima) nekako seudobrovoljio, ali stvar se komplikuje kada nam se iz Bijeljine priključuju SašaPazarac i Duško Kondor. Prvi je bošnjačko-nemačka kombinacija, a drugi, iako«naš» nije na «ić». Kakvo ti je ovo prezime, pita Kondora policajac i vraća mudokumenta. A kakva su ti Đogo, Nogo, Kapor, Toholj, Buha… izređa Duško jošdesetak «faličnih» prezimena i umalo ne pokvari dogovor. Pređosmo. U Sarajevuje dočekivan kako i dolikuje, onako kako nikad neće biti priman u svojojzemlji. Skup u klubu Raguza, od večne vatre bivšom Miskinovom ka Baščaršiji,blizu, sa desne strane, nekoliko stepenica ispod nivoa ulice. Smenjuju segovornici, a Slavko Šantić, misleći da sam Konstantinovićeva pudlica, moli daga nagovorim da uzme reč. Smeška se, nećka, ali ubedih ga. Muva bi se čula kadaje govorio o životu sa Čudovištem (Miloševićem – prim. D.B.), isto se nekolikodana kasnije ponovilo i u Bešlagićevoj građanskoj oazi – u Tuzli.
Beograd, utorak, 1. novembra/studenog, petog dana od Konstantinovićevesmrti. Skupština grada ustupa salu za odavanje počasti jer je velikan srpskeknjiževnosti i misli nije želeo (i da je hteo izostala bi) pompu. Beležimprisutne, brojim nekoliko puta i nikako da napabirčim stotku. Uz udbaše i drugedoušnike nekoliko preko osamdeset. Pola sale prazno. Od poznatih Nataša Mićić,Čedomir Jovanović, Žarko Korać, Mirko Đorđević, Borka Pavićević, Tanja Petovar,Ivan Čolović, Dušan Bogdanović, Predrag Koraksić, Dragan Velikić, SonjaBiserko, Lula Mikijelj…, neki kojima tu nije mesto. Govorili su Nenad Prokić,Mirko Tepavac, Filip David i Latinka Perović. Konstantinovićeva udovica Milicasaopštila je da niko od zvaničnika nije posetio njihov dom niti uputio telegramsaučešća. Čovek koji će, sva je prilika, ostati upamćen jedino zbog neprestanogizgovaranja «ja kao predsednik Srbije» (izvesni Boris Tadić) stoluje samopedesetak metara dalje… Nije se pojavio, poklonio velikanu. Sram da ga bude,Beograd takođe. «Nismo ovde na komemoraciji nego radi odavanja počasti jednom časnomi konzistentno provedenom životu», rekao je profesor Nenad Prokić. Prvi jegovorio Mirko Tepavac. Bivši Titov šef diplomatije kazao je da Konstantinović«nije oklevao da izađe na politički arenu i nije ćutao, da pokrenuo je DruguSrbiju kada je Prva krenula da Jugoslaviju potopi u krvi». «Palančani mu nikadneće oprostiti ogledalo koje im je stavio pred njihovo lice. Ne znam da li sumu bezumnici život skratili, ali znam da su mu ga zagorčali», rekao je Tepavac,citirajući na kraju stare Rimljane: Ovde je pepeo, a ime je svuda. Filip Davidveli da je njemu, Borislavu Pekiću, Mirku Kovaču i drugim piscimaKonstantinović «otvorio vrata Evrope jugoslovenskoj književnosti» i daFilozofija palanke «ostaje neka vrsta naše Biblije». Istoričarka Latinka Peroviću tišini poluprazne sale Gradske kuće podsetila je na Konstantinovićeve rečiprilikom jedne posete Sarejevu. «Dolazim iz zemlje u kojoj se o Sarajevu višećuti nego što se govori», citirala je Latinka Perović svog vračarskog komšiju isaborca u pokušaju da se ova zemlja i njen puk makar malo uljude, naglasivši daje pripadao svim ljudima, posebno građanima BiH i Hrvatske, «ostavivši namljudskost kao zaveštanje».
Domanović, Đurić, Konstantinović
BOŽE, NEPRAVDE!
Povodom ignorantskog i neljudskog odnosa vlasti i medijadva podsećanja. Novembra (23.) 1997. godine u Beogradu je sahranjen Ivan Đurić(Beograd, 1947. – Pariz, 1997.) i tog prohladnog dana od vizantologa,reformiste i «nacionalnog izdajnika» oprostilo se (Radmila Karlaš, sarajevski Svijet) nešto više odstotinu (128) građana. Da sve bude u duhu posrnule Srbije, najmanje dve trećinečinili su Sarajlije, Tuzlaci, Hrvati, Crnogorci i Slovenci. Mirko Đorđevićdodaje nešto iz dosta dalje prošlosti, sa sahrane (1906.) Stevana Sremca. OdSremca se oprostio mladi pisac Radoje Domanović (1873. – 1908.), ali jedva jestigao do groblja. Krenuo je, kaže Đorđević, ka mestu događaja, ali se usputnalio u nekoliko kafana i dokrajčio se u Sedam udovica. Stigao je, ipak, doSremčevog groba i izgovorio tek nekoliko rečenica: Crni Stevo, Srbijo – jebemte! Sve što valjano i časno imade posaranjiva, osta go ološ i cincarska fukara,reče pokazujući na «zvaničnike». Prelijte grob i sklonite ovu budalu da neupadne u raku, reče organizator sahrane i okonča se ceremonija.
Stoga će se o Konstantinoviću više čuti u okruženju, jer uSrbiji je i dalje, i mrtav, izgleda opasan po njene palančane. O njegovompovlačenju u više navrata smo dugo divanili, najviše – ćutanjem. Ali, bilo je ipravog razgovora iz koga sam «pročitao» da je, posle svega što je napisao iizgovorio, većinu potencijalnih čitalaca i slušalaca – duboko prezreo. IvanĐurić, Miladin Životić, Ivan Stambolić, Slobodan Inić, Bogdan Bogdanović,Radomir Konstantinović nisu bili valjani zemlji i narodu. Kriterijumi su ovdedugo sasvim izvrnuti. Uostalom, bivši «naški» smaknuti premijer (Z.Đ.) zajednog od savetnika postavio je bivšeg, ej bre, šofera šefa policije RS-a saPala. Srbija, brale. Da ne citiram Domanovića.
slobodna-bosna.ba
Comments
Post a Comment