Radmila Karlaš

Search This Blog

Video

Get link
Facebook
Twitter
Pinterest
Email
Other Apps

Get link
Facebook
Twitter
Pinterest
Email
Other Apps

Comments

TRAGOM ALINIH STOPA

foto: Luka Ban piše:Radmila Karlaš Kažu mi da je Ale umro, a ja ne vjerujem! Često srećem Alu poput preostalih sugrađana ili sugrađanki. Ja doduše mislim pomalo pristrasno da se to meni dešava češće nego drugima, pa ga tako trefim osim na banjalučkim ulicama, valjda na svim mostovima, dženazama, bome i u ćevabdžinicama, kafićima, restoranima, parkovima, uz Vrbas, niz Vrbas, ukratko - svuda. I onda ga odjednom nije bilo nigdje. Čujem, u bolnici je. Taman naumim da ga posjetim, kažu, izašao je. I trčim tako neki dan kao mahnita, ko će znati šta me spopalo, biće da sam jurila da pazarim cigarete na rijetkim preostalim kioscima u gradu, kad eto ti Ale. Sva sretna promjenih putanju i sjurih mu se u naručje. Tačno ispod onog sata na autobuskoj stanici u Boriku, blizu zgrade Titanika. Zdravili se, izljubili, popričali. Da, biće sve dobro Ale, ponovila sam i ja u sebi nakon što smo se rastali. Ali, nije u pitanju Ale i njegovo zdravlje.

AMIGO - Kad se Banjaluka smijala

Piše: Radmila Karlaš Pričao nam čika Ibac kojiput u Alibabi kako je Josipov djed po ocu, Marko, pod dejstvom dobre kapljice znao zanoćiti na groblju u Boriku, pa kad bi se onako mamuran pridigao, povikao bi na nadgrobne spomenike; Kud ste svi vi pošli ovako rano? Pošli, ne pošli, Marko je i kraj života, a skončao je prilično mlad, dočekao sve se jednako šegačući. A čika Ibac ga se dobro sjeća, jer je u njegovu kuću kao dijete zalazio više do u svoju koja je bila velika, bogata, imala je baštu, cvjetnjak, čardak i još štošta. Tačno tamo gdje je dugo bila roštiljnica Stari fijaker. Josipov otac Jozo, sin onog gore pomenutog Marka, bio mu je najbolji prijatelj i komšija. Onaj isti Jozo što je moju dragu komšinicu Blažu, Josipovu mamu, ubjedio da će roditi tako što će ljekar kaubojskim lasom poroditi dijete, odnosno izvući ga napolje. Osvrtala se Blaža tako po rađaoni, sve pogledom tražeći laso. Nekom zgodom ili nezgodom, sjedi ona ljuta kao puška kad ulazi čika Jozo u kuću

Радмила Карлаш

Пише: Мр Милица Јефтимијевић Лилић Када нешто дуго зри у човеку, нешто у чему пребива свим бићем, што га дубоко дотиче и што добро познаје онда то постаје основ за снажну мисаону и стваралачку опсервацију. И из тога нужно мора израсти нешто непоновљиво, јединствено и упечатљиво као што је нови роман Радмиле Карлаш, (1963, Бањалука) искусне и критички настројене новинарке бритког ума и списатељице тананог нерва.Овом наслову претходе и романи: Четворолисна дјетелина и Кад утихну мелези, као и збирке песама Погрешан перон и Лутак. Први утисак над склопљеним корицама имперсивног романа, Еј другови је л' вам жао је снага исказа, живот у свој пуноћи трагике и лепоте, морање да се дело створи. Изнедрено чедо које је можда ношено деценијама колико траје постјугословенска драма са неизмерним трагичним последицама, да би се добило најпиткије литерарно вино које клизи низ грло и стиже до срца, јер је, рекло би се, срцем и стварано. Никла је једна узвишена тугованка за разореном заједнич

Powered by Blogger

Video

Comments

Post a Comment